MANIFEST NOVE KASTE

Na naslovnoj strani nedeljne „Politike” videli smo lica poslanika Svetoandrejske skupštine Kneževine Srbije. Od njihovog slikanja prošlo je 147 godina, ali se ne može sakriti da su to bili ozbiljni i odgovorni ljudi.

Teško je te mrke, brkate i bradate fizionomije upoređivati sa razdraganim likovima iz modernog srpskog parlamenta. Kad prođe još vek i po, možda će našim potomcima današnji deputati izgledati savršeno normalno. Mi smo ih birali, oni su najbolji među nama. Takvi su (bili) politički ukusi na početku 21. veka!

Uopšte, srpsku elitu je teško razumeti pod diktatom valjanih vrednosnih kriterijuma. Za rasulo i haos u liderstvu, rado optužujemo bliske ratove. Oni koji su se ovajdili, očistili pare i zauzeli pozicije, u prilici su da grade društvo prema svojim potrebama. Ali, i da donekle renoviraju svoju pravu prirodu. Jer, već dolaze novi, još besprizorniji i nasilniji od ratne generacije.

Ponekad, taj bolan proces nazivamo „tranzicionom traumom”, i ne znajući dokle sve to može da traje. Dok traje, bićemo u stalnoj presiji izazvanoj latentnim nasiljem, gramzivošću i opasnom simbiozom bezobrazne pljačke i legitimne politike.

Ako smo se na izborima odlučivali za one koji će nam nepovratno trošiti vreme i nerve, pravi „krem” ovoga društva ipak je stvoren u mutnim, interesnim posredovanjima. U „otuđenim centrima moći” i snažnim sudbinskim lobijima caruju oni za koje niko nije glasao. Njih biraju samo interesne grupe, ili oligarhije, koje nije moguće kontrolisati. Jedino zbog toga što one imaju ambicije da kontrolišu sve drugo.

Poverenik za informacije, Rodoljub Šabić, stalno objašnjava da su priče o visokim tajnim platama samo dodatna zaštita privilegovanih. Tajna takve vrste sigurno obezbeđuje kupovinu nečije lojalnosti, pa je legenda o „korporativnim interesima” nadmeno šegačenje sa javnošću.

Naravno da ovde nije reč o egalitarističkom snu, koji svakako vodi u depresivno siromaštvo. Nego o onim merama vrednosti, koje pred nepotrebnom misterijom ostaju u senci krupnih interesa. Tako se finansijski kajmak raspoređuje među kastom koja je već sama sebe rasporedila na dobrim mestima.

Granica između nepristojne zarade i pljačke teško je odrediva u dnevnom političkom nadmetanju stranaka. Isto kao što je krajnje nejasna linija između menadžerskog genija i poslušnog monopoliste, koji svoj ćar neizbežno deli sa dobročiniteljem. Sve dok ih ne uhvate! I onda se ne zna šta je gore: sam čin „legitimne” pljačke, ili njeno političko obrazloženje.

Ipak je objašnjavanje okolnosti pod kojima nastaju mladi alavi lideri novog bogataškog pokreta prava srpska literatura apsurda. U tim okolnostima (na primer, Dinkićeva odbrana Krišta!), ne brani se neoprezni „mladi lider”, koji je već pušten niz vodu! Nego pravilo po kome je on nastao. Dinkić nije ni mogao da prizna kako je u proizvodnji samog Krišta i njegovom vrtoglavom lutrijskom i aerodromskom usponu bilo greške.

Greška se sastoji jedino u tome što je narušen sistem. A to je neprijatno prisustvo medija i javnosti, koja ometa sve savršene elitne poslove, tako što sa njih skida bizarnu kulisu koju je neko prozvao „vitalnom korporativnom tajnom”. Reče li Šabić da je takva vrsta tajne smešna sama po sebi?

Čitava jedna generacija „mladih lidera” zaposela je fotelje najmoćnijih javnih firmi. Ne treba grešiti dušu, ima među njima i sposobnog sveta, i tim ljudima, koji su skloni da pokreću važne stvari, za vratom sede podobni i poslušni. Oni koji su se na vrhu našli samo zbog partokratskog kadrovskog plana, ili nepotističkih pogodnosti.

Jedan sociolog je već pisao o srpskoj „japi” kulturi, koja je u stvari poslovna parodija prave politike rukovođenja. Tako su srpski „japiji”, preuzevši na nekim kratkim kursevima blaziranu retoriku, neprimenjivu na ovu klimu, krenuli ka vrhu ne razumevajući nimalo posao koji rade. Niti šta u njemu mogu, osim da se u visinama tajnih plata upoređuju sa sebi sličnima.

Kakva je onda razlika između Državne lutrije i aerodroma? Krišto je neke škole učio u Londonu, i može se verovati da je znao bar sličnosti. On je tako postao jedan od simbola srpskog biznis buma, ali je iznenada zatečen u obavljanju poslova.

Svojstvo elite jeste da bira samu sebe. Bez bilo kakve aluzije na srpski poslovni krem, palo je u oči jedno objašnjenje koje je ovih dana dao Boža Prelević. A reč je o srpskim „vitezovima poziva”, i ljudima koji su to (valjda) zasluženo postali. Vitezove je proglasila „Liga eksperata” (Lex), i ta imena zaista zaslužuju poštovanje.

Ali, Prelević je rekao bar dve važne stvari. Prva, Liga je sama sebe izabrala 2000. godine, od „najboljih u Srbiji”. Druga, troje članova Lige, dobili su nagrade koje dodeljuje Liga.

Još je suviše malo vitezova u Srbiji, hteo je da kaže Boža.