Ko kontroliše kontrole

Serija tekstova o javnim preduzećima, objavljena u rubrici „Šta da se radi”, pokazala je da se u Srbiji mora promeniti način na koji se određuje visina plata njihovih direktora. Ili, kao što je to napisao Mlađan Dinkić: „Ne mislim da svi direktori javnih preduzeća treba da zadrže visoke plate koje trenutno imaju. Neki verovatno uopšte ne zaslužuju da budu direktori. Ali nisam spreman da se priklonim ni idejama da plate svih direktora budu jednake tako što bi se smanjile na nivo sadašnje plate premijera, koja je inače više nego potcenjena.”

U nadležnom ministarstvu trenutno analiziraju direktorske plate i verovatno će predložiti neke promene.

Autori priloga u „Politikinoj” seriji smatraju da, međutim, problem nije samo u visini plata ovih rukovodilaca nego i u činjenici da je reč o - partijskim direktorima. Danilo Šuković zato kaže: „Vlada bi morala putem javnog konkursa da postavi novi menadžment, kako bi obezbedila da ova preduzeća vode najkompetentniji kadrovi”. Da li je to u uslovima naših partijskih feuda realno?

Takođe važan uslov uspešnijeg rukovođenja ovim preduzećima jeste formiranje odgovarajućih kontrolnih agencija. Neke od tih agencija, poput radiodifuzne i energetske, formirane su, ali radi se o tome da agencije moraju da kontrolišu i celokupni javni sektor. Ovako, ne zna se kome javna preduzeća formalno odgovaraju za svoje poslovanje. Mada se faktički zna: odgovaraju liderima stranaka.

Ondrej Jaško, profesor FON-a, kaže da plate menadžera, pa i zaposlenih, moraju zavisiti od njihovog rada, a ne od tržišnog monopola, sniženih cena dobavljača ili smanjenog broja zaposlenih.

Isto tako, cene usluga moraju biti realne. Ne mogu biti socijalne, jer njihova potcenjenost smanjuje cenu preduzeća koje bi trebalo da bude privatizovano. S druge strane, cene ne mogu biti ni rezultat nagodbe političkih faktora i samih preduzeća jer tako se partije i javni sektor međusobno potpomažu: stranke na vlasti pokrivaju poslovne gubitke preduzeća porastom cena javnih usluga, a javni sektor, opet, služi partijama kao podrška njihovim stranačkim fondovima.

Afera „direktorske plate” nametnula je i problem privatizacije javnih preduzeća. Načelno, svi su za privatizaciju, mada „Politikini” autori upozoravaju da se partije neće lako odreći vlasti nad ovim delom državne imovine. S tim što u svojinske promene treba ići oprezno, jer svakako nije preporučljivo većinski privatizovati delatnost ako je reč o prirodnom monopolu (npr. Elektromreža). Zato što onda umesto državnog imamo privatnog monopolistu.

Zato, prvo, treba utvrditi koja će preduzeća biti privatizovana, a koja ne, i u skladu s tim razraditi odgovarajuće strategije. Doduše, poznato je koja bi javna preduzeća trebalo da se pojave na berzi (njih šest), ali u uslovima globalne finansijske krize ko zna šta ćer se tu dešavati.

Važno je, s tim u vezi, podsetiti i na koncesije, ili na privatno-javna partnerstva na osnovu kojih je moguće ulagati u javni sektor, a da pri tom ne dođe do trajnog otuđivanja državne imovine. Koncesije se pominju u saobraćaju i energetici, pre svega. Ovaj model strateškog partnerstva doprineo bi da javni sektor postane faktor ekonomskog razvoja umesto glavni generator javne potrošnje.

Trebalo bi da se zna i koja preduzeća neće biti privatizovana. U skladu s tim, država bi prema ovim preduzećima morala da se ophodi kao i svaki drugi vlasnik, jer vlasnika niko ne treba da podseća na nadzor i kontrolu. Niti da postavlja za direktore one koji ne znaju da rade svoj posao a grabe se za velike plate. Privatni vlasnik ih svakako ne bi trpeo.

A što se pokazatelja koji bi trebalo da utiču na zarade zaposlenih u javnim preduzećima tiče, Branko Radujko je naveo neke: vrsta delatnosti, izloženost konkurenciji, korišćenje budžetskih subvencija, doprinos republičkom budžetu, kvartalni pokazatelji poslovanja, broj zaposlenih, prihod po broju zaposlenih. Samo na osnovu ovih nekoliko kriterijuma, zarade zaposlenih, a pogotovo direktora u javnim preduzećima, verovatno bi bile sasvim drukčije.