Hrabri Milojević i plašljivi Blagojević

Nekome izgleda suviše malo ono što su akteri dali u prekjučerašnjem derbiju. Osvrćući se na prethodne utakmice između naša dva najtrofejnija kluba, rekli bismo da je bilo i daleko siromašnijih fudbalskih predstava. Neki će, posebno oni koji još uvek ljubomorno čuvaju našu najveću fudbalsku svetkovinu, kazati da je „Vučićev zbor” kriv što na tribinama nije bilo više gledalaca. Ali, suština je u samo jednoj činjenici koja se ne samo ove, već i godinama unazad odslikava u ogromnoj razlici između klubova. Reklo bi se da ni najstariji fudbalski zanesenjaci ne pamte kada se pre doigravanja razlika između Zvezde i Partizana merila „svetlosnim godinama”. Još pre plej-ofa znalo se ko je novi, odnosno stari gazda, pa je sa te strane Milojevićevom timu bilo mnogo lakše. Bez obzira na nemale probleme sa igračkim kadrom.

Partizanov model „rehabilitacije” ne samo u ovom derbiju, iskreno, bio je vrlo dobar, posebno u prvom poluvremenu, kada su gosti iz Humske sjajno parirali velikom favoritu. Ali, kada se „plašljivi” Blagojević odlučio da svoju borbenu vojsku potpuno povuče sa „borbene linije”, da se ekipa do kraja brani svim raspoloživim sredstvima, to kao da je bio znak da Zvezda krene u totalni juriš. Pa šta bude! Na kraju, sav uloženi trud, iskazan posebno u samom finišu utakmice, višestruko se isplatio hrabrom Milojeviću, dok je „plašljivi” trener Partizana morao da prizna poraz, koji je najvećim delom kreiran u njegovoj režiji.

Sasvim je jasno nakon saznanja da su se i ove godine domogli najvrednijeg trofeja u domaćem fudbalu da je Zvezda sve karte sada bacila na Kup. Otuda i ne čudi što su neki igrači, pre svih kapiten Ivanić, ostali na klupi u derbiju kako bi bili spremni za nova iskušenja. Jasno je da je posle duge fudbalske trke ekipa umorna. Da će narednih dana medicinski tim biti najzaposleniji, jer, pored činjenice da treba osvežiti igrače za nadolazeće obaveze, potrebno je isto tako i oporaviti neke fudbalere nakon neugodnih povreda. Ova pobeda posebno je bila važna za Vladana Milojevića, koji se u jednom momentu uplašio konačnog ishoda. Odavno nismo videli nervoznijeg i uznemirenijeg stratega „crveno-belih ” koga očigledno sreća prati na fudbalskom putu.

– Svaka pobeda u derbiju je uvek najdraža, priznao je strateg prvaka. Ovaj derbi bio je pun adrenalina, Partizan je bio dobar u prvom poluvremenu ali su moji igrači u nastavku pokazali karakter. Pre derbija pratili su nas mnogobrojni zdravstveni problemi. Kanga i Elšnik su još uvek pod virusom, Anan takođe, Ivanić se tek vraća od povrede kao i mladi Milosavljević. Bilo je izuzetno teško i zahtevno sastviti ekipu za ovako važan meč.

Milojeviću je zasmetala teza da se publika „zasitila” Zvezdinih uspeha, pa je zbog toga na tribinama bilo premalo navijača.

– Istina je da zbog bodovne situacije, našeg ubedljivog vođstva na tabeli, nije bilo više navijača. Ali, šta treba da radimo. Naš tim se iz godinu u godinu razvija, trudimo se da budemo što bolji. Zar je Zvezda kriva što drugi ne mogu da nas prate. Lično, zadovoljan sam atmosferom, nadam se da smo se našim navijačima odužili na najbolji način, tvrdi Milojević.

Estetski gledano ovaj 176. derbi nije bio ni približan onim najvećim derbi ostvarenjima Zvezde i Partizaana. Po mnogim parametrima, ali, sve dok se ne stvori drugačija situacija. Dok klubovi ne porastu a mladi zauzmu svoja mesta umesto polukvalifikovanih stranaca, neće biti ni lepršave igre. A ni navijača na tribinama. Jer, derbi je oduvek imao svoju posebnu draž baš zbog te neizvesnosti, koja je odavno izgubljena. Koliko god se u Partizanu trudili da okrenu novu stranicu, jasno je da je razlika iz godine u godinu sve veća.

Ipak, ono što hrabri klubove jeste podatak da smo u ovom okršaljju mogli da vidimo neke nove snage srpskog fudbala (Maksimović, Milosavljević, Ugrešić, Simić, Milošević). Jedan od razloga što nam je liga sve siromašnija jeste i zbog činjenice što se klubovi, ne samo Zvezda i Partizan, već i ostali, rukovode činjenicom da je prodaja mladih i talentovanih igrača najbolja čim „debituju za prvi tim”. Međutim, čelnici klubova kao da ne shvataju, ili se previše ne obaziru na te kritike, jer im je najvažnije da napune klupske kase i sopstvene džepove. Da lagodno žive, voze skupocene automobile i kupuju kuće u najelitnijim delovima Beograda. A za klub i narod šta ostane.

Neko će reći lako je Zvezdi da dominira sa desetinama miliona godišnjeg budžeta, da se nadigrava i poigrava sa svojim fudbalskim rivalima, ali kada naiđe na malo veći zid, tu se zapravo vidi snaga jednog kluba. Navijači, bar Zvezdini, već su se navikli na Evropu, ali, ima dosta onih koji sada od svog tima traže korak više i u Evropi. I sve dok Zvezda ne bude bila spremna da preskoči grupu u Ligi šampiona, na tribinama će biti sve manje navijača. Jer, kako objasniti činjenicu da je protiv Partizana severna tribina sa najvernijim pristalicama bila gotovo poluprazna. Da li se to navijačka klima polako menja u Srbiji ili smo postali zasićeni „već viđenih” fudbalskih predstava, sigurnih pobeda...

Uostalom, trenutna borba za „prevlast” na Terazijama za ligu sa 12 ili 14 klubova pokazaće vrlo brzo ko je u pravu. Neki bi rekli da je još rano za takav eksperiment koji bi mogao da nas pogura u fudbalsku provaliju ako se ne bude vodilo računa o pravim interesima fudbala. Ipak, mi nismo Belgija a ni Hrvatska, pa novi model Superlige za nešto više od godinu dana treba tražiti u sveopštem mišljenju. A ne samo od onih koji danas vode glavnu reč!