Nesmenjivi stranački lideri

Predsednici Lige socijaldemokrata Vojvodine i G17 plus Nenad Čanak i Mlađan Dinkić ponovo su minulog vikenda izabrani za lidere stranaka koje vode. Iznenađenja gotovo da nisu ni bila moguća, jer su njih dvojica bili jedini kandidati, pa se izbor nije ni dovodio u pitanje. Ove dve partije nisu izuzetak već pravilo ustanovljeno u političkom životu Srbije od uvođenja višestranačja, jer se vođe većine drugih stranaka nalaze na tim pozicijama od osnivanja i više puta su birani na tu funkciju.

Za razliku od Dinkića koji je mesto predsednika nasledio od Miroljuba Labusa, lider LSV-a je na toj funkciji već 18 godina, odnosno od osnivanja. Od prvog dana na čelu svojih stranaka su i Vuk Drašković (SPO), Vojislav Koštunica (DSS) i Vojislav Šešelj (SRS), Velimir Ilić (NS), Vladan Batić (DHSS), kao i Čedomir Jovanović koji je pre tri godine, po isključenju iz Demokratske stranke osnovao Liberalno-demokratsku partiju. Promene na vrhu dešavale su se, među većim partijama, jedino u Demokratskoj stranci i Socijalističkoj partiji Srbije. Tako su se još na osnivanju DS-a za mesto predsednika borili Dragoljub Mićunović i Kosta Čavoški, dok je 2000. godine Skupština DS-a birala između Zorana Đinđića i Slobodana Vuksanovića. Na poslednjim izborima u ovoj partiji nadmetali su se Zoran Živković i Boris Tadić, koji je i odneo pobedu.

Kada je pre dve godine nasledio Slobodana Miloševića na čelu socijalista Ivici Dačiću konkurenti su bili Petar Škundrić, Milorad Vučelić i Zoran Anđelković.

Prema oceni Vladimira Vuletića, docenta Filozofskog fakulteta, kada bi lider samo forme radi imao protivkandidata, to bi bio prvi korak ka urušavanju stranačke hijerarhije. Stranački funkcioneri ne pristaju da odmere snagu sa liderima jer se plaše poraza, smatra Milan Nikolić, direktor Centra za proučavanje alternativa. „S jedne strane, niko nije toliko lojalan da bi pristao da igra ulogu gubitnika, a, s druge strane, niko nije toliko hrabar da se upusti u pravu borbu za lidersku poziciju”, objašnjava Nikolić. Nesmenjivost stranačkih vođa on vidi kao dokaz da su naše partije liderske, a ne programske. „Razlike u programu su veoma male, dok je glavna razlika između njih u liderima. Građani čak nekada ne prepoznaju stranku po nazivu nego po lideru”, kaže on.

Vuletić smatra da nesmenjivost lidera govori o niskom stepenu demokratije unutar partija. „I samo članstvo je na određeni način korumpirano, jer znaju da i njihova životna pozicija zavisi od stranke i da će, ako stranka dođe na vlast, dobiti određene privilegije na lokalnom ili nekom višem nivou. U slučaju promene ispali bi iz stranačke nomenklature i ostali bez sinekura zbog kojih se najveći broj ljudi i bavi politikom”, navodi on.

-----------------------------------------------------------

Više kandidata – pravilo

Više kandidata koji se takmiče za izbor na neku od funkcija u stranci pravilo je u svim razvijenim zemljama zapadne demokratije, kaže Zoran Krstić, profesor na Fakultetu političkih nauka. Unutarpartijska demokratija i frakcije su, kako kaže, sasvim normalna stvar. Različite struje se onda bore za svog kandidata.

U Americi postoje stranačke partijske konvencije na kojima delegati Republikanske ili Demokratske partije ističu svoje kandidate i onda sledi unutarpartijsko odmeravanje snaga. Procedura je gotovo identična kao za izbor predsednika države.

Slično je i u evropskim zemljama. Gordon Braun je izabran za predsednika Laburističke partije u Velikoj Britaniji između nekoliko kandidata. Zelena stranka u Nemačkoj je, takođe, na taj način izabrala Jošku Fišera za prvog čoveka.