U Gnježdanu se ugnezdila strepnja

Gnježdane, Leposavić – Na 14. kilometru zapadno od Leposavića sa obe strane Gnježdanske reke, pritoke Ibra, ugnezdilo se selo Gnježdane. Podno same planine Rogozne na samo kilometar od administrativnog prelaza Kosmeta sa centralnom Srbijom, osim onih koji su u selu od proleća do prvog snega, ima desetak stalnih žitelja. U domovima Vučkovića, Radovića i jednoj kući Nestorovića ima ih sedmoro, a naspram njihovih kuća ih je još dvoje.

Pre samo desetak dana, kad smo i prvi put bili u selu, za sada još nepoznati razbojnici, maskirani i naoružani, upali su u kuću Vučine i Dragune Vučković. Tukli su ih dva sata, Vučina se dva puta onesvešćivao, i uporno tražili da im kažu gde u kući drže novac. Videvši da će ih razbojnici ili ubiti ili dobiti ono što traže, sedamdesetogodišnja Draguna im je predala 8.000 evra i 9.000 dinara.  

– Na moje oči su tukli Vučinu. Molila sam ih i preklinjala da ga ostave na miru, pitala ih imaju li oni majku i oca. Nisu se na to osvrtali. Na kraju sam im rekla gde su pare, koje smo godinama i s mukom štedeli, od prodaje drva i nešto stoke. Malo im je bilo što su pare odneli, nego su nam uzeli i lovačku pušku "boksericu" i mobilni telefon – priča nam Draguna, na čijim rukama su još vidljivi podlivi od kanapa kojima su je razbojnici vezivali.  

Njihov rođak Stojadin Vučković, koji se među retkima po penzionisanju u "Trepči" vratio u selo, dodaje da je nekad ovde moglo bez straha pored puta da se zanoći, a da je sada "došlo poslednje vreme, kada je čovek čoveku vuk."

Dok razgovaramo, prilazi nam Dejan Radović, rođen u Gnježdanu, koji sada sa porodicom živi u Leposaviću. Priča nam Dejan da je u njegovoj kući od 1950. do 1971. postojala četvororazredna seoska škola koju su pohađala i deca iz Pakaonice i Duboke.   

– Kad god mogu, volim da dođem ovde, gde sam rođen. Sejem nešto kukuruza, sadim sve povrće, jer ovde i naopako da posadiš, ima da nikne. Jednom godišnje okupimo se, pred Uskrs, na Cvetnice i sređujemo put. To nam bude kao neki razlog da spremimo bogatu trpezu i da se okupimo svi: Radovići, Vučkovići i Nestorovići – kaže Dejan.  

Napuštamo Gnježdane, jedino selo gde ispod njiva i livada prolazi "žila olovno-cinkane rude". Gnježdane i Crnac su podzemnim rudarskim hodnicima povezani, u dužini od šest kilometara. Meštani vele da ne osećaju da se ispod njih, u rudarskim tunelima, iskopava ruda. U Gnježdanu je rođen i živeo Đorđe Barać, potonji Sava Dečanac. Bio je episkop žički, a s početka prošlog veka i iguman manastira Visoki Dečani, gde je i sahranjen.

Spuštajući se ka asfaltnom drumu, s desne strane vidimo tablu na kojoj piše – lovište. Kako nam u selu rekoše, ima zečeva, a nekada je bilo i srndaća i mnogo fazana. I medvedi i vukovi dolaze. Kažu Gnježdanci – od vukova u selu ni jedan pas ne može da opstane.