Druga mladost revolucionara

Nakon pet meseci svakodnevnih protesta, rasute energije, nepotrebnog stresa i uzaludne euforije izgleda da nismo ništa pametniji. Nakon dva velika politički suprotstavljena skupa zbijena u manje od mesec dana jasno je samo da se vlast ne menja, niti može da se promeni na ulici. To je, onome ko je xteo da vidi, bilo jasno od samog početka. Da bi se vlast promenila mimo izbora, o čemu sam u više navrata već pisao, nije dovoljno izaći na ulicu. 
Od početka protesta u novembru kojima su se priključili studenti početkom decembra bilo je očito, s obzirom na organizaciju i sinhronizaciju aktivnosti, da „neko” stoji iza njih, jedino nije bilo jasno ko. Malo je bilo verovatno da su opozicione stranke samostalno bile sposobne za to pa su jedni tipovali na pomoć odlazeće američke administracije, a drugi upirali prstom na englesku i nemačku tajnu službu i njihove regionalne ispostave. Sve je, drugim rečima, mirisalo na obojenu revoluciju. Obojena revolucija, da bi se znalo o čemu pričamo, obično označava pretežno nenasilne proteste usmerene na smenu vlasti. Naziv obojena dolazi od različitih boja i simbola koji su korišćeni tokom raznih protesta pa bi se pokušaj ove u Srbiji mogao nazvati – crvena. 
Osnovno obeležje obojenih revolucija je masovna mobilizacija posebno mladih građana, što je poslednjih par decenija olakšano korišćenjem društvenih mreža. 
Za razliku od nekadašnjih revolucija koje su imale uglavnom ekonomske uzroke, osnovni zahtevi se sada uglavnom deklarativno odnose na poštovanje ljudskih prava i borbu protiv korupcije. 
Ove revolucije nisu, dakle, spontani bunt gladnih, već je nezadovoljstvo uglavnom političko. Drugim rečima, nezadovoljstvo se ne tiče direktno raspodele ekonomskih resursa, koliko raspodele političke moći. Zato u ovim protestima natproporcionalno učestvuju pripadnici srednje pa čak i delovi više ekonomske klase. S obzirom na to da protesti mogu trajati mesecima, finansijsku podršku dobijaju većim delom preko nevladinih organizacija i međunarodnih aktera. To jača uverenje da su podsticani iz inostranstva radi ostvarivanja raznih geopolitičkih ciljeva. U najkraćem, ove revolucije predstavljaju vrstu državnog udara koji ne izvodi vojska, nego pojedini delovi organizacije srednje klase. 
Više i detaljnije o ovoj obojenoj revoluciji ćemo čitati u najavljenoj knjizi Aleksandra Vučića. Iz nje ćemo verovatno doznati koji su to međunarodni akteri stajali iza aktuelnih protesta, koji su im bili ciljevi i kako je uspostavljena relativno čvrsta horizontalna mreža raznih aktera. 
Ovde treba zapaziti da se s istim problemom suočavaju SAD i mnoge druge zemlje u kojima je, kao i kod nas, došlo do klasnog saveza između političke elite i nižih društvenih slojeva (to je ono što loši politikolozi nazivaju populizam). Time je potkopana politička moć srednje klase koja čini socijalnu bazu protesta. U pokušaju da povrati svoj nekada privilegovan klasni položaj, delovi srednje klase spremni su da žrtvuju i nacionalne i demokratske interese i ideale. 
Mada su ovi protesti nazvani studentski, studenti im daju samo posebnu aromu. Niti studenti čine većinu demonstranata niti je u proteste uključena većina studentske populacije. Zanimljivo je, međutim, da većina studenata koja u protestima učestvuje potiče iz porodica u kojima su jedan ili oba roditelja učestvovali u protestima protiv Slobodana Miloševića, zakljyčno sa 5. oktobrom. Mnogo veću grupu demonstranata čine oni koji sa prosedom kosom proživljavaju drugu mladost. Njih čine kako oni koji su posle 5. oktobra bili politički aktivni, kao i oni koji su se razočarali u politiku već 6. oktobra, ali i oni koje je politika prestala da interesuje kada su shvatili da je padom Miloševića sve promenjeno samo da bi sve ostalo isto. Pored njih protestima su se priključili i potuljeni koji su u sadašnjem režimu lično profitirali, ali im se zagledanim samo u sopstveni interes učinilo da bi trebalo promeniti stranu kako bi zadržali sinekure ili bar društveni „ugled”. 
Ukratko bez jasnog cilja i vođe protesti su svima doneli samo štetu. 
Mada vlast nije srušena, bilo bi nerealno reći da nije oslabljena. Pokazale su se mnoge pukotine čije saniranje mora da počne što pre ako se i na sledećim izborima želi dobar rezultat. 
S druge strane, demonstranti koji su se nekritički ponadali da je moguće na ulici smeniti vlast doživeli su još jednu frustraciju ravnu neobrazloženom optimizmu i euforiji s kojom su ušli u proteste. To će samo produbiti njihovu mržnju političkim protivnicima i pojačati neracionalan odnos prema realnosti, a time umanjiti izglede za promenu. Pored toga, pokazalo se da nove, mlade buntovne mase traže drugačiji politički izraz koji je nesamerljiv sa pogledima onih čiji je vidokrug zatvoren u prošlosti. 
Najviše štete su ipak pretrpeli đaci i studenti koje su pobunjeni nastavnici i profesori iskoristili kao oružje i štit u svojoj iracionalnoj političkoj borbi. Vreme će pokazati da li će i u kojoj meri sve ovo ostaviti posledice na društvo i državu. 
Ako ima nečeg dobrog u svemu, to je što su ovi protesti pokazali da su, da parafraziramo Čerčila, izbori najgori način za promenu vlasti – osim svih ostalih koji koji su isprobani s vremena na vreme.

*Profesor Filozofskog 
fakulteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista