Slikovnica tmurnih boja

Pošto je stvorena minimalna istorijska distanca i pošto je od ključnih geopolitičkih događaja na Balkanu minula bar jedna decenija, domaći novinari istraživači i TV dokumentaristi pokušali su da ih što potpunije prikažu, uobličene u emisije, filmove, serije. Tek mnoštvo pojedinačnih napora te vrste – s obzirom na raznolikost izvora informacija i građe, na različitost uglova gledanja iz pojedinih centara političke moći, na suprotstavljenost interesa neposrednih aktera – moglo bi da garantuje da će nas mediji primaći objektivnoj slici ove zajedničke prošlosti i približiti istini o njoj. Stoga su korisni svako medijsko svedočenje i svaki medijski prilog preispitivanju doba građanskih ratova iz devedesetih.

Upravo se pojavio pred gledaocima u Srbiji još jedan vizuelni zapis o tom periodu, odnosno o samom početku mučnog umiranja druge Jugoslavije i rađanja novih država na njenom tlu. U dokumentarnoj seriji „Veliki rat” (prikazuje se na B 92 info) autor Branko Baletić primenio je princip naoko vrlo jednostavan i čist. Poređao je, naime, bez ikakvog komentara, ličnog dodavanja ili oduzimanja, označavanja ili naglašavanja, autentične materijale sa „dubrovačkog ratišta” iz oktobra 1991. godine. Sve što je tu upotrebljeno uzeto je iz arhiva TV Crne Gore (malim delom i Hrvatske TV) i sve su, zapravo, izveštaji TV reportera čiji je profesionalni zadatak u tom trenutku nalagao da budu s vojskom, oficirima JNA, rezervistima i dobrovoljcima, tokom „čišćenja terena” po Konavlima i tokom opsade Dubrovnika.

Šta bi mogao biti smisao ovakvog Baletićevog pristupa i ima li u njemu manjkavosti?

Ono što neminovno mora sebi postaviti kao pitanje svaki gledalac televizije jeste seća li se kako je reagovao na ove snimke kad ih je u „Dnevnicima” gledao „sveže”, kakva su mu bila intimna osećanja prema prizorima, likovima, izjavama tada, dok su bili „vrući” – i kako ih posmatra sada, iz perspektive iskustva i znanja o potonjem toku i ishodu zbivanja. Za pošten odgovor valja imati hrabrosti...

Sve što je viđeno u „Velikom ratu” deluje tmurno, na momente žalosno, ponekad zastrašujuće. Ipak, sadrži li dovoljno potencijala za osvešćenje i katarzičan učinak? Koliko danas deluje svrsishodno i suštinski istinito „slikovnica” potpuno izvađena iz konteksta? Šta poručuje pripovest bez uvoda i ilustracija slikama nešto ranijeg datuma? Kako bi mogla da izgleda i kako bi delovala priča sklopljena od istog materijala, ali početa snimkom razjarenih Splićana koji izvlače iz tenka i dave regruta JNA?

Bitno je, pri svemu, da tih i još mnogih snimaka ima, da postoji obimna dokumentacija i u slici i u reči, da sve onda sukobljene strane poseduju bogatu video građu. Nju su usrdno skupljali ratni reporteri – s časnim namerama ili s namerom o nečasnoj upotrebi, svejedno. Važno je da je materijal sačuvan. I da nudi mogućnost za nova čitanja, tumačenja, sklapanja u TV slikovnice, monografije, zbornike, antologije... I upravo to je ono što i dalje izazovno čeka medijske pregaoce ne samo jedne generacije.