Najlepše je kada je umetnost most među ljudima

Koncert koji ću održati u Beogradu je događaj organizovan povodom proslave 75. godišnjice Sokoja i osam decenija postojanja Udruženja kompozitora Srbije (UKS) i čast mi je i zadovoljstvo što sam pozvan da obeležim ove godišnjice, ističe na početku razgovora za „Politiku” Kemal Gekić, pijanista koji više od dve i po decenije živi u SAD, a slušaćemo ga 24. aprila od 20 časova na nastupu pod nazivom „Album iz Srbije” u Kolarčevoj zadužbini. 
Poznat po originalnim i provokativnim interpretacijama dela značajnih kompozitora, da podsetimo mlađe generacije, Gekić se školovao na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesorke Jokut Mihailović, gde je kasnije bio asistent i završio i postdiplomske studije. Za snimke, na kojima izvodi muziku Hendla, Mocarta, Šopena, Skrjabina i Lista, nagrađivan je u Evropi, Americi i Japanu. Njegov izvanredni kompakt-disk objavljen za „Naksos”, sa transkripcijama Rosinija–Lista osvojio je „Rosetu” i nagradu muzičkog vodiča „Penguin”, dok se tonski zapis za JVC sa Transcendentalnim etidama Franca Lista smatra najboljim u istoriji pijanizma. Radi i kao stalni profesor na Međunarodnom univerzitetu u Majamiju na Floridi i predaje na Muzičkoj akademiji „Musašino” u Tokiju. Bio je nominovan za Gremi nagradu 2017. za izvođenje Klavirskog koncerta „Gernika” kompozitora Frederika Kaufmana. 
Na beogradskom koncertu pokazaćete nam raznovrsnost dela naše kompozitorske škole od kraja 19. veka do danas. Koji autori će biti na repertoaru? 
Program koncerta prikazuje fascinantan uvid u muzičko stvaralaštvo u Srbiji tokom poslednjih stotinak godina, veliku kreativnost i bogatstvo muzičkih ideja. Trudio sam se i da uključim što više ključnih figura iz sveta srpske muzike – Vasilija Mokranjca, Miloja Milojevića, Vlastimira Trajkovića, Ljubicu Marić, Isidoru Žebeljan, Josipa Slavenskog, Petra Ozgijana, Dejana Despića, Vuka Kulenovića, Zorana Hristića. Osim već univerzalno priznatog izvanrednog dara za klavirsku muziku (i ne samo za nju) koju je iskazao Vasilije Mokranjac, veliko mi je iznenađenje bilo otkriće Milojevićevog genija, koji je u svojoj „Kosovskoj sviti” ostvario sasvim poseban harmonski jezik, pa zatim Vuka Kulenovića, koji je svojom kompozicijom „Hilandarska zvona” otkrio nove zvučne mogućnosti.

 Ne nastupate često u Beogradu. Koliko vam znače koncerti na našim prostorima?

Nažalost, u Beogradu sam ređe nego što bih to želeo, sticajem raznih okolnosti koje se više tiču mog rasporeda, ranije preuzetih obaveza, organizacije. Mnogo mi znače koncerti u Beogradu i na „našim prostorima”, šta god to danas značilo, jer me za njih vezuju uspomene, a osim toga tu još uvek postoji i prava intelektualna publika, kao i pravi ljubitelji muzike koji prepoznaju vrednosti i znaju da uživaju u njima. Osim toga, bez obzira na to što sam građanin sveta, došao sam sa naših prostora i u njima se arhetipski izvorno dobro osećam.

 Kako dosežete nove i drugačije interpretacije poznatih dela?

Spojem intuicije, fantazije i solidnog naučno-muzikološkog istraživanja. Paradoksalno za nekog ko već više od 40 godina predaje na univerzitetskom nivou, mislim da je veliki procenat znanja koje se predaje na raznim univerzitetima širom sveta u dobroj meri mit, neutemeljen na realnosti (ovde bih naveo npr. estetiku izvođenja Betovena, koja ima veoma malo veze sa načinom na koji je on sam doživljavao i izvodio svoju muziku). Da stvar bude interesantnija, muzikologija kao nauka je veoma dobro obavila svoj zadatak i neophodna znanja su dostupna svima koji ih traže, ali izgleda da postoji nedovoljno uticaja muzikologije na savremenu izvođačku praksu. Na podlozi znanja i intuicije se ostvaruje fantazija, koja svoju realizaciju pronalazi u aktuelnom izvođenju. Osim toga, doživljavam muziku svaki dan malo drugačije, koncepcija zvuka se menja zavisno od akustike, instrumenta, publike i drugih varijabilnih elemenata uključujući i moje raspoloženje.

 Školovali ste se u našoj zemlji, koncertirate i predajete studentima u SAD i u Japanu. Kako poredite ove tri sredine?

 Osećam se u svakoj kao kod kuće, svaka sa svojim posebnostima ima posebnu čar, ali sam u srcu najbliži Balkanu, jer sam odavde, i to jače osećam kako godine više idu. Sjedinjene Države su dinamična zemlja, sa vibrantnom, pozitivnom energijom, a Japan je opet veoma specijalna, jedinstvena sredina, sa jakom socijalnom kohezijom i neverovatnim osećajem za lepo. Imam vernu publiku u tim zemljama koja me prati decenijama, bez obzira na to, ili možda baš i zbog toga, što sam se u životu najviše bavio muzikom, a najmanje samopromocijom. A kod nas, na prostorima nekadašnje Jugoslavije se subjektivno osećam kao u centru sveta (Mediteran?), što za mene u nekom smislu i jeste centar, jer krv nije voda, tu sam odrastao, opčinjen muzikom našeg jezika i istorije, i to se ne može zaboraviti. Da napomenem, ja sam još uvek i profesor doktorskih studija na Univerzitetu u Novom Sadu / Akademiji umetnosti.

 Izvodite i celovečernje programe posvećene sopstvenim delima i tematskim koncertima. Šta biste od toga izdvojili kao posebno?

Tokom decenija sam izveo najveći deo klasičnog repertoara, ali i mnoge kompozicije živih kompozitora, od kojih su neke bile i napisane specijalno za mene, ili sam ih naručio. Takođe sam u Americi, Japanu, Hrvatskoj i Crnoj Gori imao i večeri posvećene mojoj muzici koja je bila lepo primljena, što mi je značilo. Ali smatram da je najlepše kad se umetnost upotrebi i kao most među ljudima, u svrhu postizanja viših ciljeva, kao npr. kupovanje medicinske opreme, omogućavanje smeštaja nezbrinutoj deci, nabavka muzičkih instrumenata u nekim sredinama i slične druge akcije. Onda osećam da umetnost vrši i bitnu socijalnu funkciju.

Ka čemu vas dalje vodi vaša kreativnost?

Nastavljam sa prezentacijom svojih postojećih kompozicija i planiranjem novih. Želeo bih da stvorim neke veće forme, sa kompleksnijim sastavom izvođača, na neke od tema aktuelnih danas (uništenje nekih zemaljskih ekosistema, nuklearni rat, migracije su samo neke od takvih tema današnjice). To bi bilo za nešto veći broj izvođača – orkestar, hor, orgulje, klavir i moguće igrače.