Ni sa 85 godina nije stigao da ostari

Vuk Rašović će u decembru napuniti 86 godina. Neko bi rekao da je vreme za svođenje računa. Kod legende domaćeg džuda to pitanje se ne postavlja. Uostalom, naslov njegove biografske knjige „Nisam stigao da ostarim” je pravi odgovor. Uzgred, dva izdanja. Nove promocije su na pragu.
Dogovaramo razgovor, termin bira Vuk:
Najbolje je oko podneva. Do tada završavam većinu stvari vezanih za trening. Pre podne su teretana i bazen u Košutnjaku, gde imam, zahvaljujući upravi, idealne uslove. Radim i sparing, ali ne nalazim partnera tako lako, a ne želim da se namećem i, možda, smetam klubovima.
Neverovatan je, toliko energije, toliko volje, akcija. Jednom ga je veliki prijatelj Milun Delić opisao kratko i jasno:
Vuk ne staje, jedva ga pratimo.
U pripremi za razgovor tražimo podatke i jednostavno teško je opredeliti se za oblast po kojoj bi Vuk  Rašović bio preoznatljiv. Smeje se na tu konstataciju i predlaže da idemo redom.
Bio sam prisutan u svim sportskim segmentima. Iako sam kasno počeo sa džudom, imam najdužu karijeru. Borio sam se od 1961. do 2019. Poslednji seniorski meč na Otvorenom prvenstvu Beograda imao sam sa 57 leta 1996. godine. Posle toga sam se okrenuo veteranskom takmičenju . Bio sam prvak države, pobednik Kupa Jadrana , reprezentativac 12 godina. Slavio sam protiv velikih imena, pomenuću Nemca Artura Šnabela, apsolutni seniorski prvak Evrope, bronzani sa Igara u Los Anđelesu.
Kao trener stvarao je klubove i šampione. Pomenimo Voždovac Trudbenik, Mašinac. Završio je Višu trenersku školu, odsek džudo.
Veliki broj takmičara je radio pod mojom komandom. Nekad sam rekao da sam imao više džudista nego neke stranke glasača. Dragan Kosić je sa mnom u uglu osvojio medalju na Evropskom u Parizu, imam i nacionalno priznanje. Radio sam sa prvacima Balkana, sa takmičarima koji su imali visoke evropske rezultate, sa šampionima Jugoslavije... Biti najbolji u njoj nije bilo lako. Proučavao sam tehniku, tražio harmoniju pokreta, voleo da pobede, moje i mojih boraca, budu rezultat veštine, demonstracija lepote ovog sporta.
Bio je cenjen sudija. Držao se strogo pravila. Priseća se:
Na prvenstvu Evrope u Parizu sudio sam borbu između Francuza i Sovjeta. Francuz je napravio grešku, koju mnogi ne bi konstatovali, jer je domaći takmičar. Nisam se dvoumio, pobedio je sovjetski predstavnik, zbog čega su domaćini bili ljuti. Samo dve nedelje kasnije moje suđenje je analizirano na velikom seminaru i jednostavno su rekli da tako treba da se sudi, da se tako čuva integritet deljenja pravde.
Pored rada u blizini strunjača Vuk Rašović je bio i sportski radnik. Predsednik saveza Beograda, Srbije i Jugoslavije. 
Lepo vreme. Preuzeo sam bio veliku ulogu. Istina, nije bilo mnogo para i nisu se baš tukli da budu na čelu saveza. Moralo je da se radi kako sam zamislio. I to se znalo. Imao sam veliku pomoć značajnih ljudi iz države, pa smo dobili organzaciju Evropskog prvenstva 1986. i Svetskog 1989. 
Beograd je proglašen za veliki centar, Evropsko je bilo najbolje organizovano do tada. Na Svetskom su se prvi put takmičili i muškarci i žene i šampionat je trajao šest dana. Činio je brojne poteze ne bi li džudo bio više u javnosti:
Otac mi je rekao da na televiziji gleda brojne sportove, ali da nema džudoa, pa je pitao čime se ja to bavim. Beograd je tih godina bio kandidat za organizaciju Olimpijskih igara 1992, imali smo rezultate i podršku tada važnih ljudi: Miladina Šakića, Slobodana Kopanje, Bogdana Šunderića, Aleksandra Bakočevića... Dragomir Bečanović je 1989. bio svetski prvak i sportista godine u anketi „Sporta”. Veliku ulogu je tada imao poznati novinar Tomislav Zečević koji je žiriju, sastavljenom od vrhunskih sportista, objasnio kakav je rezultat Beča postigao. Bilo je ljutnje nekih funkcionera, ali nagrada je bila na pravom mestu.
Van džudo organizacije, u dva mandata je bio član Olimpijskog komiteta, radio je u raznim komisijama, boreći se za, na papiru, male sportove.
Dušan Osmanagić iz stonog tenisa bi počinjao diskusiju i onda bi rekao da će sve da objasni Vuk. Moja teza je bila: ako ima zobi za konje, odnosno velike sportove, mora nešto da bude i za vrapce, odnosno nas.
Ostale su još dve oblasti. Prva je medijska.
S Dragišom Kovačevićem na SOS kanalu promovisao sam džudo, preko 1500 emisija o šampionima, trenerima i najviše deci.
Kao veteran osvojio je 87 medalja, 62 zlatne, 18 srebrnih i sedam bronzanih. Svetski prvak 14 puta, a evropski sedam. Po mnogo čemu rekorder.
Lepo je, 21 put sam slušao „Bože pravde”. U Torontu i Londonu sam 2005. bio šampion u super teškoj i apsolutnoj kategoriji. Pobedio sam tada i sjajnog rvača Josipa Čorka i time zaslužio poštovanje ljudi iz rvačkog sveta. Moj trening je jednom gledao čuveni Čitaković, koji je zaslužan za moje bavljenje ovim sportom. Samo mi je rekao posle treninga da mu je sve jasno.
Bio je jedan od osnivače Veteranske asocijacije Srbije. Pominje da su nekad tu bili Miljan Miljanić, Bora Stanković, Jezdimir Stanković, Marko Valok, Srđan Mrkušić, i danas ima aktivnih „mladića”. Prednjače Bata Đorđević i Ivan Ćurković koji je inače ambasador Svetske džudo federacije.
Dobitnik je velikog broja priznanja: Orden rada sa srebrnim vencem, Majska nagrada, Zlatna značka Ministarstva sporta. Svetska džudo federacija mu je dodelila priznanje Velikog majstora džudoa, dobitnik je i Specijalnog priznanja, veterani su ga proglasili za „Velikog šampiona”, počasni je akademik Međunarodne istraživačke akademije nauka i umetnosti (MIANU), sa sedištem u Beogradu...
Kaže, uz osmeh, da je bilo ljudi koji su mnoge stvari zaboravili, koji su se promenili, kojima možda i nije prijao Vuk takav kakav je.
Kada sve pogledam ja sam zapravio bio promotor. U svim oblastima, to mi je prijalo. U ovom periodu osećam i malo olakšanje. Uvek ima sjajnih ljudi sa kojima se družim. Još kada bih češće nalazio sparing partnere. Ali da ne smetam mladima dok se razvijaju, posebno sada, kada je džudo organizacija baš za primer.  
Uz pozdrav Vuk reče:
Evo savet, besplatan. Šetajte što više. Družite se sa prirodom, osvežite telo i, što nije manje važno, srešćete nekog. Dakle, šetaj!
Da, sa 85 godina Vuk Rašović nije ostario. Da podvuče crtu ne pada mu na pamet. Njegova karijera je putokaz za mnoge.