Znaš li ti da je on šef Udbe za Evropu

Radio sam u sigurnoj kući za beskućnike do 17 sati, a od nje  idem biciklom ka kafani „Rupa” koju drži moj bivši kompanjon Pera. Ime joj je dao knjigovođa Holanđanin jer ga podseća na Sambu, kaže da to lepo zvuči.

Peri sam našao ovu lokaciju u južnom Roterdamu u jednoj dugačkoj ulici punoj radnjica i barova. Našao sam mu i najbolje majstore u južnoj Holandiji (školskog duga Mišu i Čanka). Napravili su izvanredan enterijer i kuhinju od nerđajućeg metala. Posebno je roštilj bio pravo remek delo, sa šamotnim pločama na ugalj dovoljne površine da može odjednom da ispeče 15 porcija mešanog mesa.

Nismo morali da plaćamo reklamu, gosti su uletali kao mušice. Naš posao bio je da te mušice što brže ugostimo jer se žure da nastave kupovinu u ovoj ulici.

U početku smo bili puni, dok nije počeo da nas opseda balkanski ološ. Mislim na kriminalce, dilere i ilegalce. Ne mislim na gastarbajtere jer oni i ne ulaze u restorane jer imaju žene koje su „bolje” kuvarice od Pere.

Četvorica mladih ljudi, skupo obučenih počeli su da dolaze svaki dan. Parkirali su svoj „be-em-ve“ tik ispred vrata. Bili su jako bučni u kafani, tako da smo, malo po malo, izgubili sve druge goste.

Međutim, Pera im se posebno radovao jer sa njima je voleo da „ćakula“ srpski. Skrenuo sam im pažu da ne parkiraju auto ispred vrata i da smanje intonaciju jer Holanđani ne mogu da jedu ako je u kafani buka. Oni jedu u tišini, uz šapat.

Umesto da me poslušaju postali su još bahatiji i počeli glasno da me vređaju. Odneo sam im četiri čaja, oni su sakrili kašičice u džep i urlali: „Konju jedan, kad nam daješ g.... daj nam i kašičicu.“

To nisam mogao da svarim. Otišao sam kod Pere i rekao mu da je za nas bolje da ih izbacimo iz kafane. Ako on kao gazda to kaže, ja ću ga podržati. Ako oni ne poslušaju, policija dolazi za pet minuta i zabraniće im pristup u radijusu od tri kilometra od radnje. Pera me iznenadio i pokazao mi lice koje sam prvi put video kod njega.

Rekao je da sam se izbezobrazio i da mi nije dosta 20 evra po satu.

Uostalom znaš li ti da je onaj sa dugom kosom šef Udbe za celu Evropu.

Odgovorio sam mu da ga viđam preko puta u turskom baru kako se druži sa narkomanima, koje ja znam sa posla u prihvatilištu.  Pera mi je okrenuo leđa i otišao da čita bon koji sam mu poslao, izrazito ljutit.

Sutradan smo imali samo jednog gosta, koga ću nazvati Fataljistom. Vitak momak sa kratkom crnom kosom, lice mu je bilo potpuno belo kao da je u životu pio samo mleko. U ruci je držao štap, koji je na vrhu imao klešta sa kojim je hvatao lišće i papiriće po ulicama. Znao sam da je beskućnik iz nekog drugog prihvatilišta i da ovo radi u sklopu radne terapije da bi mu država kasnije našla posao. Naravno, kad otplati sve dugove.

Pravio sam se Toša i pridošlicu tretirao kao da je Kraljević. Hteo je da naruči ćevapčiće u lepinji. Na to sam reagovao namigujući mu uz reči: „Zar nije bolji teleći turnedo?“  Mi imamo pravi roštilj i turnedo u komadu oko 1500 grama. Na to će on bojažljivim očima: „Ne mogu da pojedem“.

Uzeo sam sa bara kesu sa kompletnim plastičnim činijama i pružio mu ponovo namigujući: „Ovde spakuj šta ti ostane i nosi kući“. Tako je i bilo. Fataljist je više gutao nego što je žvakao meso. Kad je počeo da se pakuje otišao sam u kuhinju da Peri postavim neko „stručno“ pitanje o hrani. On je obožavao takva pitanja i odgovarao i objašnjavao satima.

Čuli smo tresak ulaznih vrata. Pera se za sekund ukočio i istrčao napolje za beguncem. No, debeljuca nije imao šanse da sustigne tankog beskućnika. Vratio se sav zadihan: „Vido` sam ga on je u istoj ovoj ekipi što dolazi svaki dan. Verovatno je morao nešto hitno da obavi. Sutra će ti njegov šef sve platiti.

Došlo je i to sutra. Peru sam zvao zorom (na vreme) rekavši da se selim u Amsterdam poslom jer su tako odredili u opštini. Ionako kod Pere radim na crno, bolje reći nije hteo da me prijavi. Tako da je to bila prilika da se rastanemo za duži period.

Prošla je jedna dugačka godina. Ušao sam u metro u Den Hagu i prošao pored automata sa čokoladicama, sokovima i čipsom. Mladić koji je punio automat pogledao me pokazujući kolica puna ovih đakonija. Reče mi na srpski: „Dobar dan gospodine“. Otpozdravio sam mu i brzo se udaljio, ali me on sustigao sa punim šakama čokoladica.

- Evo gospodine, ponesite ovo deci.

Tek tad sam video da je to onaj Fataljista. Odbrusio sam mu da to nikada više ne radi. Automat radi na karticu, sve je to digitalizovano. Gazda u Americi zna kad mu i najmanja čokoladica u Evropi nestane. Izgubićeš zbog jedne tako dobar posao. Pogledao sam ga u oči i video dve bistre suze.

Metro je doleteo, podigao sam ruku u znak pozdrava i nestao u katakombama ispod Haga. Znao sam da se spasio (i pred Bogom i pred ljudima - zbog katarze i pokajničkih suza)

(Svaka sličnost sa ljudima i događajima je slučajna.)

Tornado, Holandija