Kad dramaturškinja piše pesme uz Šopena

Opovo – Nakon romana, noar-trilera „Lovište” i „Ti nisi ti”, prvog romana, „Kazablanka”, koji je napisala sa devetnaest godina, te nekoliko zbirki priča i filmskih eseja, Opovčanka Katarina Nikolić, kreće u pesništvo zbirkom poezije „Stani kad suncokreti zaspu”, u izdanju „Otvorene knjige”. Dramaturškinja po vokaciji i obrazovanju, što kritika ističe kao prednost, ovim naslovom, upušta se u novi izazov, pesničkim vodama Srbije.

„Zbirkom poezije ’Stani kad suncokreti zaspu’, Katarina Nikolić, svojom poetskom neskrivenošću, ali i veštinom dramaturga traži smisao, istinu svoga bića. Konačnost ljubavnog odnosa ispoljava se u transcendenciji bića koje prelazi u odustajanje, odlazak, zaborav, bolest, u prazninu”, napominje kritičarka Nina Peleš, te citira stihove: „Obrišite suze koje nikad nisu potekle/ Pustite preparirane ptice/ Iz dubokih rana da polete...”

Prvu knjigu svojih ukoričenih stihova Katarina je pisala intenzivno godinu dana u jednom teškom ličnom periodu, okrećući se prošlosti, otvarajući odeljke odrastanja i puštajući da reči same izađu. Činila je to na specifičan način, kroz eksperiment, istražujući uticaj muzike koju voli, na ritam poezije koju piše.

– Moja poezija je ljubavno-erotska, puna osećanja i lična, ali i društveno angažovana. Taj prostor koji se otvara i u uličnim ritmovima, blizak je svakom pojedincu. Zato se ja obraćam svima, jer u tome možemo biti svi. Kombinujem, igram se različitim stilovima, posvećena notama omiljenog Šopena i sasvim drugačijim rimovima urbanih prostora – priča za „Politiku” Nikolićeva.

Prikaz naslova dalje daje Nina Peleš, koja skreće pažnju da datumi ispod pesama, upravo upozoravaju na interpretaciju vremena kao mogućeg horizonta za bolje razumevanje pesnikinje i pesama, grupisanih u tri celine i, takođe, muzički obojene svojim naslovima.

Snovi od stakla nas vode od romantične, sanjarske, forme Nokturna, preko naglašene osećajnosti i sirovosti trenutka u Improvizacijama, do Rep ritualnih repeticija i sudbinskog čantranja. „Stani kad suncokreti zaspu” je celina muzički obeležena nemirima Sinkopa, kao u stihovima „Ove ruke grle nebo”, „Ugušiće ga Ulični psi”, a personifikovani motivi u Rifovima, poslednja je celina zbirke. Pisac i dramaturg, Katarina Nikolić je ovom knjigom pesama pustila korenje u pesničkim vodama Srbije i čini se da bi bilo sasvim prirodno završiti njenim stihom: „Ova voda ostaje kad svi odu”, koje prati ilustracije na koricama i unutar zbirke – delo majstora slikarstva Dragana Stojkova.

Kao svestrani autor, Katarina Nikolić, ovoga puta je u stihove utkala i svoja umetnička iskustva. Kao scenarista radila na filmu „The Pond”, koji je premijeru imao i u SAD, a koautorka je monodrame „Petar”, igrane u zemlji i inostranstvu. Takođe, društveno je angažovana na više projekata, poput predstave „Izložene” (Crna Gora) u čijem je fokusu nasilje nad ženama. Kroz kulturnu razmenu, u Stokholmu, u pozorištu „Pigmeteatern”, upoznala i savladala metodologiju pozorišta senki, te znanje primenila u dečjoj predstavi „Čudesna šuma”, zasnovanoj po istoimenoj knjizi.

Za njene romane, kritika još kaže da su filmični, gotovo scenaristički tačni, a mnogi sadrže i direktne aluzije na određene događaje u okruženju, kao i poznate filmske naslove. Kao direktorka Galerije „Jovan Popović” u Opovu, intenzivno radi na predstavljanju različitih kultura i umetnosti u lokalnoj zajednici, sa iskustvom u organizovanju više stotina kulturnih događaja iz oblasti savremenog stvaralaštva i vizuelne umetnosti.

Dobitnica je nagrade „Hartefakt” za najbolji dramski savremeni društveno - angažovani komad, dramu „Prozor”, koja je premijeru imala na sceni Beogradskog dramskog pozorišta 2024. godine, kada na Festivalu FUGA u Sloveniji dobija i specijalnu pohvalu za temu vršnjačkog nasilja koju istražuje. Nikolićeva je i scenaristkinja filma „Troje” koji je premijerno prikazan na 51. Međunarodnom filmskom festivalu u Beogradu (FEST).