Aušvic Balkana na mapi Holokausta

I pored kontroverzi koje su poslednjih godina pratile poljske vlade, već dugo je gotovo obavezan deo obrazovnog puta mladih Izraelaca da posete jedan od nacističkih logora smrti na tlu Poljske. Cilj ovih poseta je da novim generacijama građana Izraela ostanu u sećanju i duboko se usade važne lekcije iz nedavne istorije – o Holokaustu, razlozima njegovog nastanka i o tome šta čovečanstvo mora da čini kako bi sprečilo njegovo ponavljanje.

Skriveni Holokaust Balkana

Jedan logor smrti, možda i najsuroviji, ipak ostaje relativno nepoznat. On se ne nalazi u Poljskoj. I za razliku od svih drugih logora smrti iz tog perioda, njime nikada nisu upravljali nacisti. Umesto toga, Jasenovac je bio ogroman logorski kompleks kojim je upravljala ustaška vlast – fašistički režim hrvatskih ustaša – u njihovoj marionetskoj državi, ironično nazvanoj Nezavisna Država Hrvatska.

Jasenovac je bio veći i, po mnogim svedočenjima, brutalniji od Aušvica. Njegov sistem logora obuhvatao je preko 240 kvadratnih kilometara – šest puta više od površine Aušvica – a čuvari su koristili 57 dokumentovanih metoda ubistava, od kojih su mnoge bile izuzetno lične i surove. Jedan od simbola tog „licem u lice” ubijanja bio je i takozvani srbosek – zakrivljeni nož namenjen prerezivanju grkljana žrtvama.

Iako su desetine hiljada Jevreja i Roma, kao i u drugim logorima širom Evrope, našle svoju smrt u Jasenovcu, glavna meta ustaškog režima bili su, kao što sam naziv „srbosek” otkriva, etnički Srbi. Upravo ova činjenica možda delimično objašnjava zašto je posle rata Jasenovac pao u kolektivni zaborav, naročito u Titovoj komunističkoj Jugoslaviji, koja je nastojala da potisne sećanja na etničke sukobe i zameni ih ideologijom „bratstva i jedinstva”.

Ipak, ta činjenica ne objašnjava zašto Jasenovac nije više prisutan u nastavi i sećanju, ni u Izraelu, ni u jevrejskim zajednicama širom dijaspore. Ipak, jedan mali, ali značajan korak ka promeni tog stanja danas čini jedan potomak žrtava Jasenovca.

Tu na scenu stupa Barak Gabor. Četrdesetpetogodišnji unuk preživelog Holokausta i praunuk dvoje žrtava Jasenovca, Gabor je preuzeo na sebe zadatak da organizuje prevod na hebrejski jezik obimne, devetsto strana duge monografije koja dokumentuje zločine počinjene u Jasenovcu. Reč je o knjizi pod naslovom „Jasenovac: Aušvic Balkana”, koju je napisao istoričar Holokausta, profesor Gideon Grajf, a koja je prvobitno objavljena na engleskom i srpskom jeziku 2018. godine.

Tragični susret jedne porodice sa Jasenovcem

Gaborovi pradeda i prabaka, Artur i Riza Adler, živeli su u jugoslovenskom gradu Slavonski Brod (danas u sastavu Hrvatske) na početku Drugog svetskog rata. Sa svojom jedinom ćerkom, Josipom – koju su zvali Šošana – uhapšeni su i deportovani u logor Jasenovac. U nekom trenutku, Šošana je bila odvojena od svojih roditelja i smeštena u drugi voz, koji je takođe bio upućen ka Jasenovcu, ali je tokom puta voz pogođen u savezničkom vazdušnom bombardovanju. Među dvadesetoro dece koja su tom prilikom izvučena iz vagona i spasena, nalazila se i Šošana – zaslugom jugoslovenskih partizana.

Roditelji Šošane nisu imali tu sreću. Riza je preminula relativno rano, već 1942. godine, u samom logoru. Artur je, s druge strane, bio jedan od retkih zatočenika koji su preživeli do samog kraja. Preživeo je ustanak i proboj poslednjih 1.000 zatvorenika, što je označilo i kraj postojanja Jasenovca, ali je umro nekoliko dana kasnije, 27. aprila 1945. Ni Riza ni Artur nisu dočekali kraj rata niti pobedu nad fašizmom.

Josipa Adler postaje Šošana Gabor

Šošana je, kao dete bez roditelja, nakon rata završila u dečjem domu u Beogradu, gde je boravila od 1945. do 1949. godine. Te godine dobila je dozvolu da emigrira u novoosnovanu Državu Izrael. Ukupno gledano, oko polovina jugoslovenskih Jevreja koji su preživeli rat, upravo u tom posleratnom periodu, preselila se u Izrael.

Šošana je iz luke Rijeka otplovila prema Haifi na jugoslovenskom brodu „Radnik”. Iz Haife je otišla u kibuc Ajn Dor, gde je provela godinu dana i upoznala svog budućeg supruga Jakova Gabora. Venčali su se 1950. godine i preselili u kibuc Hajocrim (danas poznat kao kibuc Šomrat), prvi kibuc osnovan nakon proglašenja nezavisnosti Izraela, kao jedan od 63 naselja koja su izgrađena 1948. godine.

Šošana je ostatak svog života provela u kibucu Šomrat. Radila je u skladištu odeće, imala je dvoje dece – Tamar i Hilela, i sedmoro unučadi, među kojima je i Barak. Šošana je preminula 2014. godine u 81. godini života, samo tri meseca nakon svog supruga Jakova.

Barakov zavet sećanja

Ubrzo nakon što su mu baka i deka preminuli 2014. godine, Barak je započeo istraživanje porodične istorije.

– Nažalost, Holokaust jevrejskog stanovništva Hrvatske, ali i stradanje drugih naroda koji su prošli kroz Jasenovac – pre svega srpskog naroda, čije su stotine hiljada sinova i kćeri ubijene u ovom logoru – gotovo da uopšte nije prisutno u svesti savremenog čoveka – kaže Barak, objašnjavajući zašto je svoje istraživanje usmerio upravo ka Jasenovcu.

– Tema jasenovačkog logora je praktično nepostojeća, čak ni među obrazovanim i školovanim ljudima. Došao sam do zaključka da moram da prihvatim projekat prevođenja ove knjige, jer je ona neraskidivi deo mog porodičnog stabla – dodaje on, misleći na knjigu „Jasenovac – Aušvic Balkana”.

Barak je odlučio da prevede ovu knjigu na hebrejski jezik kao omaž i zavet sećanja na svoje pradedu i prabaku, koji su tamo stradali.

– Što sam dublje ulazio u proučavanje istorije jasenovačkog logora, sve više sam osećao da je pravo čudo što sam uopšte rođen – iskreno kaže Barak.

Iako je u početku razmišljao o prevođenju drugih dela, jedna od knjiga koja mu je bila u planu bila je i „Pakao zvan Jasenovac” autora Đorđa Miliše, hrvatskog novinara i bivšeg logoraša. Takođe je razmatrao i prevođenje dela „Istorija Holokausta – Jugoslavija” iz pera izraelskog istoričara Menahema Šelaha sa hebrejskog na engleski – što sam Šelah nije stigao da učini pre svoje smrti 1995. godine. Šelah je inače bio pionir u proučavanju Holokausta na Balkanu.

Barak je prvi put saznao za knjigu „Jasenovac: Aušvic Balkana” nedugo nakon njenog objavljivanja 2018. godine. Video je nekoliko članaka o knjizi i intervju profesora Grajfa na televiziji, nakon čega je stupio u kontakt sa autorom, želeći da nabavi primerak za porodičnu biblioteku – izdanje na srpskom i engleskom jeziku.

Pročitavši knjigu od korica do korica, Barak je odlučio da ona mora postati dostupna i čitaocima u Izraelu, na njihovom maternjem jeziku.

– Iskreno se nadam da će ova knjiga podići svest ljudi širom sveta, a posebno u Izraelu, o postojanju jasenovačkog logora smrti, u kojem su ubijene stotine hiljada Srba, desetine hiljada Jevreja i Roma, kao i pripadnici drugih naroda – zaključuje Barak.

Knjiga je prevedena uz pomoć dve Izraelke, Rahel Maline i Osnat Hazan, obe povezane sa prostorima nekadašnje Jugoslavije. Rahel Malina, bivša profesorka srednje škole rođena u Banjaluci, koja se danas nalazi u Republici Srpskoj, bila je zadužena za prevod. Osnat Hazan, rođena Izraelka i ćerka preživelog Holokausta iz Sarajeva – glavnog grada današnje Bosne i Hercegovine – bila je urednica hebrejskog izdanja.

Knjiga u svom hebrejskom izdanju uskoro će biti objavljena i distribuirana od strane jednog izraelskog izdavača. Na prostoru Balkana, za izdavanje i distribuciju biće zadužena beogradska izdavačka kuća „Knjiga komerc”, koja već skoro deceniju uspešno distribuira srpsko-englesku verziju ove knjige.

Zatvaranje kruga u Donjoj Gradini

Ovog 22. aprila, na 80. godišnjicu proboja poslednjih zatvorenika Jasenovca – u kojem je učestvovao i njegov pradeda Artur – Barak Gabor će svečano uručiti hebrejsko-englesko izdanje knjige „Jasenovac: Aušvic Balkana” Miloradu Dodiku, predsedniku Republike Srpske. Svečanost će biti održana u okviru konferencije posvećene temi Jasenovca, koja će se održati u Donjoj Gradini, na mestu nekadašnjeg Logora VIII iz jasenovačkog kompleksa.

Kasnije tokom nedelje, Barak će primerak knjige predstaviti i Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u Beogradu.

Ovim povodom, Barak je izjavio: „To je za mene velika čast i privilegija, ali i na neki način lično zatvaranje životnog kruga.”

On dodaje: „Odjednom se sve dešava u jednom trenutku, sve kao da se ’sakuplja’ ili bolje reći ’sliva’ u jednu tačku u vremenu.”

Najprikladnije je, možda, završiti ovu priču rečima samog Baraka iz našeg razgovora, u kojima je opisao svoja osećanja uoči događaja koji će se održati u utorak:

„Već deset godina istražujem korene svoje porodice. Znam gde su rođeni, gde su odrasli, šta im se dogodilo tokom Holokausta, gde su bili ubijeni.

Toliko je dirljivo staviti cveće u Donju Gradinu, gde su većina streljanja izvršena. Ponosan sam kao potomak logoraša Jasenovca i biti na mestu gde se to desilo, gde je došlo do herojskog proboja iz Jasenovca, gde su se golim rukama borili protiv ustaških ubilaca. U tom poslednjem proboju iz Jasenovca i borbi za slobodu u kojoj je učestvovao moj pradeda Artur, ali je živeo samo još pet dana... Osećam se tako opustošeno što on i većina zatvorenika iz Jasenovca nisu doživeli 9. maj i pobedu nad fašizmom.

Ovo mi je prvi put u Donjoj Gradini – radost pomešana sa tugom. Obnavljanje posle uništenja.

Ja sam osoba sa mnogo nade i optimizma za budućnost, ali takođe oprezna u pogledu prošlosti – i dobro sam svestan onoga što su moja porodica i narod preživeli. Odrastao sam uz dvoje baka, koji su preživeli Holokaust – jedini u njihovim proširenim porodicama koji su preživeli – oboje su stigli u Izrael ne znajući reč hebrejskog jezika, i bez porodice. Ispunili su beskrajne teškoće i bili čudom spaseni.

S jedne strane, teško mi je da se nosim s onim što su prošli, ali s druge strane – na kraju je oslobođenje došlo – postoji kraj patnjama.

Osećanja su ambivalentna, ako to uopšte može da se definiše na taj način.”

*Slobodan novinar, iskusan prevodilac sa hebrejskog na engleski. Takođe je pisao za „Buzzfeed”, „Haaretz”, JTA, JNS, „The Forward” i „The Jerusalem Post”