Simbolika u brišućem letu

Mesijanski zanet opsesijom da će ga njegov privatni globalni rat uvrstiti u galeriju svetskih državničkih gromada, Iračanima je doneo bombe, tenkove, okupaciju, razaranje i terorizam. Obećavao im je demokratiju i prosperitet za ugled, a ostavlja im državu u raspadu i sveopštu mizeriju.

Odavno je jasno da Džordž V. Buš svojim„krstaškim pohodom” nije osvojio „srca i duše” Iračana. Na konferenciji za novinare tokom iznenadne, verovatno poslednje posete Bagdadu, gađan je cipelama uz povik: „Ovo je poljubac za oproštaj, pseto. Ovo je od udovica, siročadi i od onih ubijenih u Iraku”. U islamskom svetu nema većeg poniženja.

Dobio je ono što je zaslužio. Dve cipele u brišućem letu prepune su groteskne simbolike. Buš je cipele eskivirao, ali nije mogao da izbegne da na kraju svog mandata koji je tragično obeležio Irak ne prizna da „rat nije dobijen, iako je odlučnom putu da bude dobijen”.

Kakva samoobmana samo 37 dana pre nego što će predati vlast novom predsedniku koji želi da se izvuče iz iračkog grotla! Buš neće da čuje ni ono što je njegov sekretar za odbranu poručio američkim komandantima u Iraku: došao je „kraj igre”.

„Igre” koja nije ostvarila nijedan cilj koji su Buš i kompanija nazivali strateškim: na terenu drugih najvećih zaliha nafte na Bliskom istoku nije stvorena zemlja koja bi bila lansirna rampa Bušove „vizije” regiona u službi američke političke, vojne i ekonomske hegemonije.

Ako ništa drugo, neuspeli Cezar je dosledan: lažima o „odlučnom putu” ka pobedi izlazi iz iračkog teatra operacija, lažima i imperijalnom ohološću je i ušao u Mesopotamiju. Ignorisao je UN, saveznike i svet. Falsifikovao „dokaze” o iračkom oružju za masovno uništavanje i vezama Sadama Huseina sa Al Kaidom. Potom je krenuo u napad.

Ubrzo posle invazije marta 2003. slavodobitno je iračku misiju proglasio ostvarenom. Brzi rat pretvorio se u krvavi mir. Ono što je potom nazivao „progresom”, od Iraka je napravilo haotičnu mešavinu antiameričkog otpora, sunitsko-šiitskih obračuna, samoubilačkog terorizma belosvetskih džihadista i opšte bede.

Hvatanje Sadama i njegovo smaknuće na Kurban-bajram, najveći islamski praznik, možda je bilo kraj jedne ere, ali ne i početak nove. Pročitali su ga: kada Buš kaže demokratija, drugi odmah kažu – hegemonija. Samo je on verovao da će marionete koje je postavljao biti prihvaćene kao nacionalni lideri.

Država koja je problematični hibrid vera, naroda i plemena, stvorena na ruinama Otomanskog carstva voljom kolonijalnih pobednika Prvog svetskog rata, nikada istinski nije bila nacija, ali Buš je uporno tražio nekog sebi bliskog. Nekog ko bi prekinuo otpor okupaciji i sektaške grupe silom privoleo da poštuju kohezivnu, funkcionalnu celinu. Takvog nema.

Iračani mu ne praštaju masakr u Faludži, torturu nad zatvorenicima Abu Graiba. „Kultura brutalizacije” učinila je da se Irak bori za opstanak u stalnom strahu od građanskog rata i svakodnevnog terora. Depresivni pakao progutao je živote 100.000 Iračana, više od 4.000 Amerikanaca i odneo najmanje 2.000 milijardi dolara.

Tragično nespreman da prihvati realnost, odbio je da se suoči sa rastućim pritiskom svetske i domaće javnosti koja se, u strahu od vijetnamskog sindroma, pita da li je angažman u Iraku vredan toliko krvi i novca.

Buš je sve vreme ponavljao floskule o uspehu koji sem njega niko nije video. Stvorio je moćne šiite, Iran pretvorio u regionalnu silu ali je tvrdoglavo najavljivao da od svoje politike neće odstupiti do „kompletne pobede”. Umesto pobede, samozvani „lider slobodnog sveta” dobio je otvoreni antiamerikanizam, gubitak moralnog kredibiliteta SAD i više, a ne manje terorizma.

Prodavac iluzija uzalud je pokušavao da proda ružičastu sliku. Njegove ocene o „impresivnom progresu” deluju kao himera. Iraku je ostavio tragičan košmar.

Iznošene cipele kojima ga je gađao irački novinar mogao je barem da ponese kao autentičan suvenir svoje politike.