Ško­li­ca u ku­ći uzor­ne po­ro­di­ce

Pro­ku­plje – Ona­mo, go­re, na pa­di­na­ma Bo­rov­nja­ka, u pro­ku­pač­kom na­se­lju Ca­ri­na – uli­ca Pri­zren­ska pe­nje se pre­ma Srp­skoj stra­ni, gde su ne­ka­da bi­li ču­ve­ni vi­no­gra­di sa po­zna­tim „pro­kup­cem“, autoh­to­nom sor­tom gro­žđa. Sa­da su tu iz­me­ša­ne ku­će, kao da ih je ne­ko na­mer­no ras­po­re­đi­vao: srp­ska pa rom­ska, rom­ska pa srp­ska... U onom sta­ri­jem de­lu uli­ce ku­ća je Ane i Ra­do­sla­va Jo­va­no­vi­ća. Ove je­se­ni, oni su deo te ku­će ustu­pi­li za deč­ji vr­tić.

Is­pred ku­će, či­ji je deo fa­sa­de ukra­šen deč­jim cr­te­ži­ma, do­če­ku­je nas Ra­de, a oko nje­ga se od­mah oku­pi­še ma­li­ša­ni, kao oko ro­đe­nog de­de. Ula­zi­mo u sve­tlu i ure­đe­nu uči­o­ni­cu. Ov­de še­zde­se­tak rom­ske de­ce, pred­škol­skog, ali i škol­skog uz­ra­sta, uz po­moć vas­pi­ta­ča i na­stav­ni­ka, sti­če zna­nja ko­ja će im bi­ti po­treb­na u na­sto­ja­nju da se­bi obez­be­de pri­stoj­ni­ji ži­vot, po­put onog ko­ji su Jo­va­no­vi­ći se­bi obez­be­di­li.

Ra­de i Ana nam ka­žu da su uči­o­ni­cu sa­mi ure­di­li i opre­mi­li, je­di­no su od po­je­di­nih ško­la do­bi­li klu­pe. U po­sto­je­ćem ob­da­ni­štu u Čer­kez-ma­li ni­je bi­lo me­sta za de­cu sa Ca­ri­ne, pa su oni da­li deo svo­je ku­će. Jer, ve­le, je­di­no je uče­nje ono što mo­že Ro­me da iz­ve­de na pra­vi put. Oni to zna­ju na osno­vu vla­sti­tog is­ku­stva.

(/slika2)Po­sle ra­ta su za­vr­ši­li sred­nju ško­lu i od­mah se za­po­sli­li. U to, ka­ko re­ko­še, sreć­no vre­me, vred­nim ra­dom sa­gra­di­li su le­pu ku­ću, ku­pi­li auto, re­dov­no išli na mo­re, za­ra­di­li pen­zi­je... I, što je naj­va­žni­je, če­tvo­ro svo­je de­ce od­ško­lo­va­li.

– Tro­ji­ca si­no­va su nam ofi­ci­ri. Mi­lo­rad je pot­pu­kov­nik i ma­gi­star ma­šin­skih na­u­ka, bli­zan­ci Bra­ti­slav i Bra­ni­slav su ka­pe­ta­ni pr­ve kla­se. Ćer­ka Mir­ja­na za­vr­ši­la je vi­šu me­di­cin­sku ško­lu. Svi ra­de, ima­ju do­bre po­ro­di­ce i de­cu – s po­no­som ka­že Ra­de.

Sin Bra­ti­slav, ko­ji je do­šao da obi­đe ro­di­te­lje, ve­li da je ko­ren sve­ga – po­ro­di­ca. Obra­zo­va­nje i vas­pi­ta­nje de­ce mo­ra da bu­de glav­ni za­da­tak ro­di­te­lja, po­seb­no Ro­ma. I on je, ve­li, shva­tio da su vre­me­na ta­kva da sa­mo zna­nje obez­be­đu­je si­gur­nost u ži­vo­tu, pa je, po­red voj­ne aka­de­mi­je, za­vr­šio i fa­kul­tet za in­du­strij­ski me­nadž­ment. A ova po­ro­di­ca u to­me ima i tra­di­ci­ju: stric Ra­de­tov bio je pot­pu­kov­nik avi­ja­ci­je i pro­fe­sor na Va­zdu­ho­plov­noj aka­de­mi­ji.

Gle­da­mo vi­tri­nu pu­nu pe­ha­ra, me­da­lja, pla­ke­ta... Ra­de je bio je­dan od naj­u­spe­šni­jih ru­ko­me­ta­ša ovo­ga kra­ja, vi­še go­di­na i sa­ve­zni ru­ko­met­ni su­di­ja. Mno­go vre­me­na je po­sve­tio spor­tu, ali i Udru­že­nju Ro­ma, gde je bio pred­sed­nik u vi­še man­da­ta. Bio je i od­bor­nik, a sa­da je šef Re­gi­o­nal­ne kan­ce­la­ri­je na­ci­o­nal­nog sa­ve­ta. On je i je­dan od ret­kih Ro­ma ko­ji je po­rot­nik u Op­štin­skom su­du. I po­no­san je na či­nje­ni­cu da je u vre­me bom­bar­do­va­nja NA­TO-a, kad su mu sva tri si­na oti­šla na ra­ti­šte, obu­kao uni­for­mu i svih 78 da­na bio u rat­noj je­di­ni­ci kao do­bro­vo­ljac. Još ču­va voj­nič­ku plo­či­cu. Sva če­tvo­ri­ca nje­go­vih de­do­va, ve­li, bi­li su so­lun­ci, a dvo­ji­ca su ta­mo i ži­vot osta­vi­li.