Sve smo ovo već prošli

Kao redovni posetilac severne tribine i neko ko sve gleda sa strane, pošto nisam član navijačke grupe, osetio sam potrebu da kažem kako smatram da razmišlja većina vernih zvezdaša, jer se u današnje vreme to potpuno izgubilo u ovoj kakofoniji raznih glasova, poruka i prozivki.

Nikad se nikome nismo pravdali i kad nismo bili u pravu, a kamoli kad smo u pravu. Takav je stav. Kada prođe dovoljno vremena ljudi će shvatiti sami. Naravno da treba pisati, istorije radi i da te niko ne bi varao na tvoje oči, ali nikada se pravdati. To su dve odvojene stvari, kada iz njihovog napada ti preokreneš u svoj. Ne možemo da kukamo, jednostavno mi to nismo. Baš kad nas sateraju uza zid onda kreće borba i dosad je uvek bila uspešna.

Prvo polazim od okruženja oko mene, kad vidim mlađe drugove. Mogu da pričam, oni da gledaju i da slušaju, ali ne vredi. Nisu osetili to jednostavno i možda svaki pedeseti i može da razume trenutak o kojem mu pričaš. Ostali kao da ne čuju, tačnije sve današnje informacije budu im važnije od onoga što im se kaže, a zapaze 10 potpuno nebitnih stvari u toku tri dana i sve se svodi na to. Šta studenti koji su na ulici – koliko god da misle da su dobronamerni u svojim delovanjima – mogu da znaju sa 23, 24, 25 ili 26 godina? Pa oni su imali po 10, 11, 12, a najviše 16 godina kad je došla trenutna vlast. Oni se ne sećaju ni Tadića, a da ne govorimo dalje. To dalje je iz neke 2004. godine, a čini se kao da pričamo o nečemu što se desilo pre 200 godina, a ne pre 20. Tako deluje, i onda shvatiš da vredi svojima objašnjavati, njima za koje znaš da će kasnije da porede, da mere, umesto da pokušaš nekoj većoj masi da objasniš nešto. Mnogi ti pošalju tekst i napišu – vidi ovaj bot šta piše, a onda ti se tamo ređaju deca i ostali po komandi, pa tako sve gubi na težini i gubi smisao. Istine radi, uvek ću da napišem šta mislim, ali nikome nikad da se pravdam. Od toga nema ništa. Ne razumeju ljudi ili današnja deca, što na tribini, što na ulici što se bore za nešto. Ne mogu oni da se stave u cipele nekoga ko je prošao sve ovo i još je nekako pozicioniran kao grupa u društvu.

Uvek kao primer uzimam naše dvorište i te godine kad je Dragan Džajić bio predsednik. Iz tog mikroprimera na zvezdaškoj masi, može lepo da se vidi ceo obrazac kako se radi i šta se radi. Negde sredinom devedesetih godina prošlog veka i početkom dvehiljaditih nije tajna da je Partizan carovao ovim prostorima. Od Mirka Marjanovića, uz pauzu posle 5. oktobra, ali su se brzo vratili na isto. Zvezda nije imala taj tretman od strane države i jednostavno, tako je bilo. Pravili smo dobre igrače, prodavali ih, klub je uvek bio na nekoj nuli. Kada dođu derbiji pobedimo ih, a oni uzmu titulu. To nam je uvek bio parametar za sezone koje si znao da ne možeš da osvojiš titulu. Tu su bili i Obilić i Železnik i ko sve ne, bilo je jasno da i oni moraju da se zadovolje, da li prvenstvom ili kupom. Tada je nad Zvezdom mogao da se iživljava ko hoće. Ali dođe derbi, oni igraju Ligu šampiona, a mi im damo tri gola na „Marakani”. To je takođe nama bila potvrda i satisfakcija u tim vremenima kad su vedrili i oblačili Mirko Marjanović, Zečević, Bjeković, Karadžić. Desilo se i da u sezoni 2004/05. izvučemo prvo PSV u kvalifikacijama za Ligu šampiona. Igrali smo kod kuće 3:2, pobedili smo i nadigrali ih, a u Ajndhovenu smo izgubili sa 5:0. Tada je već počelo da se oseća nezadovoljstvo, imajući u vidu i da je Partizan godinu dana pre ušao u Ligu šampiona. Nakon toga smo igrali kvalifikacije za Ligu Evrope sa Zenitom. U to vreme malo ko je znao realnu snagu Zenita. Ovde ljudi nisu imali taj kolektivni osećaj, mislili su da je Zenit neki istočni klub koji bi Zvezda morala da pregazi, a onda je usledio prvi meč, kada smo na gostujućem terenu izgubili 4:0. Već posle te utakmice osetilo se da se u novinama s jasnom namerom naglašava da naša uprava ne valja, kako je za sve kriv Džajić, a da bi narod dolazio na stadion kada bi se desile neke promene. Navodili su da ga plaćene „Delije” brane, on ih vodi na gostovanja i plaća im, a u tim godinama sve grupe iz bivše Jugoslavije su ovako putovale, uz to smo mi imali šengen vize, sve i da smo sami nismo mogli bez garancija koje je jedino klub mogao da da. Tako su počeli u novinama da izlaze tekstovi kako je Dragan Džajić upropastio Zvezdu, a kako su „Delije” plaćenici koji ga štite.

Tada nije bilo „Instagrama”, „Fejsbuka”, „Tvitera”. Ujutru si mogao da kupiš novine na trafici, pa tek sutra ujutru da dobiješ nove informacije. Ovo ističem jer danas u toku jednog dana uspeju da plasiraju neku laž po pet puta, ako ne i više. Tada se verovalo novinama kao da ih piše crkva, a malo po malo dođe i revanš. Čudna neka atmosfera, ali nije se verovalo do kraja da može nešto da bude. Ipak, za svaki slučaj odštampani su leci na kojima je pisalo da su „Delije” pričale sa upravom kluba i da su i oni sami izrazili nezadovoljstvo, kao i da je napravljen dogovor da se sačeka pauza gde bi uprava pokušala da pojača i redove uprave i tim. To je sve pisalo na letku koji je podeljen severu, a možda i celom stadionu. Bilo je, recimo, između 20.000 i 25.000 ljudi. Krenulo je tako što smo poveli, oni izjednačili i kada su poveli sa 2:1 krenula je agonija. Sa zapada se čulo „Džajo, odlazi” i kao tajfun je prešlo preko naše tribine, ceo sever je prihvatio i skandirao. Oči zakrvavljene svima. Tada je ekipa „Delija” brojala mnogo manje ljudi nego danas. Ljudi na šipkama su se pogledali i samo sišli sa šipki. S današnjim saznanjima i svim što će uslediti, ovo je jedna od najvećih grešaka severa ikada. Podlegli smo pritisku i nismo reagovali u presudnom trenutku. Krenuo je opšti haos na stadionu. Sa zapada su letele stolice ka loži, pucala stakla, Džajić je bežao iz lože, na severu su letele stolice iz 34. reda i padale u 10, pa su ljudi iz 10. reda išli da nađu ko ih je pogodio, a zatim je usledila opšta tuča na severu. Na sve to je ušla policija i krenula da prazni sever jer je utakmica završena. Ekipa koja je uspela da se spoji pružila je otpor, ali je žandarmerija izbacivala ljude napolje i nastavilo se jurenje po Ulici Ljutice Bogdana. Uglavnom je policija jurila nas. Dobijali su ljudi batine, ali i krivične prijave i narednih dana nakon toga. Završila se utakmica, a tri dana kasnije igrali smo sa Zetom na „Marakani”. Na utakmici gde je oteran „tiranin”, kako su novine nazivale Džaju, gde je „oslobođena” Zvezda, gde su te „plaćene ’Delije’” kapitulirale, pojavilo se između 300 i 400 ljudi na severu i možda još toliko na istoku i zapadu. Ako je bilo 1.000 ljudi ukupno – puna kapa!

Dakle, desile su se promene, oteran je onaj zbog koga „pravi navijači” nisu hteli da dolaze, i šta je rezultat? Prazne tribine i hiljadu ljudi i narednih godina.

Da stvar bude još gora, malo pre ove dve utakmice Džajić je pozvao nekoliko predstavnika tribine na razgovor, kada im je iskreno i otvoreno rekao da Mišković hoće da preuzme Zvezdu, da hoće da da milion i da se sve pita i da on to neće dopustiti. Govorilo se da ima plan da ruši „Marakanu” da bi se tu gradilo ko zna šta, a ovo je samo deo priče. Neki nisu čak ni ozbiljno shvatili šta je Džajić tada rekao. Kada se dogodilo sve ovo i kada se posle godinu dana neke prelazne vlade pojavio Dragan Stojković Piksi kao jedini kandidat za predsednika, gde mu je desna ruka bio sin Miškovića i jedan od mini-tajkuna Miškovića, jasno je bilo u kojem pravcu idu stvari. Ali naredne dve sezone osvojili smo dve duple krune i dva puta igrali Ligu Evrope. Nakon toga je usledio misteriozni nestanak predsednika kluba, koji je jednog dana sazvao konferenciju i rekao kako se zasitio svega, već sutradan napustio zemlju i ostavio klub prazan. Nije mnogo vremena prošlo, a na čelo kluba je došao Toplica Spasojević, takođe jedan od imućnijih ljudi Miškovića, a njegova administracija je konstatovala da je dug nakon odlaska Piksija između 16 i 20 miliona evra. Na sve to Piksi je rasprodao ceo tim, koji je inače od Džajića nasledio i koji je verovatno, kad se sve skupi, prodat za oko 30 miliona. Dakle, pored toga što je nedostajao novac od prodaje igrača, klub je bio u dugu od oko 20 miliona evra! Postavlja se pitanje kako. Niko nije umeo da objasni. Nakon Toplice, čiji smo odlazak tražili kad smo igrali nerešeno, ukoliko se dobro sećam, s Apoelom, a na početku prvenstva imali dva remija, došao je Den Tana! Nisu više znali koga da nam dovedu, pa su postavili čoveka koji nije bio u stanju da bude na toj poziciji. Na svu pomenutu muku oko kluba, u tom periodu su uhapsili Džajića, da sve bude na svom mestu, što bi se reklo. Čoveka koji je legenda ne Srbije i Jugoslavije, nego Balkana, Evrope, pa čak i u svetskim okvirima, ljudska i igračka veličina. Optužili su ga za nešto što prvo nije dokazano da je radio, a sve i da je radio, zamislite ligu sastavljenu od Zečevića, Bjekovića, Arkana, Juse, Raje, da vi izdvojite Džaju kao da je nešto radio oko transfera?! Malo je reći političko hapšenje. U tom svom haosu nastaju i zabrane za unošenje zastava, bubnjeva, barjaka, koreografija, a to se sve skupljalo u navijačima.

Sa današnje distance kada se pogleda, sever je dopustio da „javno mnjenje” izmanipuliše narod koji ne dolazi na utakmice i iskoristio pogodan momenat 5:0 i 4:0 protiv PSV-a i Zenita da se obračunaju u stvari sa Džajićem, koji nije hteo da dozvoli to što se i desilo nakon njegovog odlaska. Sve do jedne, uprave od 2005. do 2009. godine bile su Miškovićeve. U to vreme represija nad navijačima verovatno nikada nije dostigla veći vrhunac, udari na klub, hapšenje Džajića, Cvetkovića, Marinkovića, a nakon slučaja Uroš Mišić, hapšenje komesara za bezbednost, direktora stadiona, generalnog sekretara kluba, i sve to zbog navijačke tuče.

Obezvredili su klub, zadužili ga i prezadužili. Sreća pa je tribina ostala kakva jeste i nisu do kraja uspeli da urade sve zamišljeno. Međutim, ostao je ogroman dug, ogroman problem, gde nakon njih niko prvo nije smeo da priđe klubu, a i kad je prišao, to je bilo osuđeno na propast jer je Partizan sve imao u svojim rukama. Onda je usledila era s Lukićem, kada smo potonuli još dublje i to je sve trajalo do 2014. godine, kada smo konačno opet uzeli titulu, ali zbog licence, umesto nas, Partizan je igrao kvalifikacije. Na osnovu svega, realno je da se pogleda 2017. godina kada smo nakon 2007. godine ponovo ušli u Ligu Evrope. Punih 10 godina smo strovalili zato što su ljudi bili izmanipulisani, a grupa nedovoljno odlučna. Na kraju je ispalo sve onako kako je čovek rekao da će biti.

Mi smo podlegli histeriji jer je „ceo stadion” tražio da Džaja ode, a posle toga smo imali potop od 10 godina, dugove koje i dan-danas otplaćujemo, traume od toga, inscenirana hapšenja i represiju, do tada neviđene na našim stadionima.

A sve je počelo tako što su novine počele da pišu da je narod nezadovoljan i neće da dolazi dok je ovako kako jeste. Tada je napravljena greška i nikada više! Zato je grupa kad se završila utakmica u Moldaviji sa Šerifom, koji nas je eliminisao, ali i posle nas u grupnoj fazi igrao odlično s jednim Realom, znala kako treba da se postavi kada vidi u novinama 20 minuta posle utakmice 385 komentara na vest da Dejan Stanković treba da ode! Zato je u četiri ujutru na aerodromu bilo 200 „Delija” koji su im pružili podršku. Jer smo naučili da ne povlađujemo nepostojećoj ili postojećoj, ali zaluđenoj masi. Naučili su nas istorija i naše greške mnogo, a mnogima je izgleda žao što smo to baš sad naučili. Kažu da se pametan uči na tuđim, a budala na svojim greškama. Neka i jesmo nekad ispali budale, ali makar danas nećemo, pa kako god nas neko gledao. Kada naučiš obrasce koje si već prošao, osetio na svojoj koži, lako danas vidiš ono što nekada, nažalost, nisi.

*Sportski menadžer