Džez na kvadrat

Tragajući za večnim zakonima vasione, pitagorejci su još pre više od dve i po hiljade godina pronašli vezu između geometrije, astronomije, aritmetike i – muzike. Naš sagovornik, magistar matematike, asistent na Učiteljskom fakultetu i profesor Matematičke gimnazije u Beogradu ne traga za rešavanjem bilo kakve matematičko-muzičke „kvadrature kruga“, već u muzici uživa, jer je svoj život višestruko isprepletao sa njom.

Rastao je uz muziku, voleli su je i njegovi roditelji i imali čitavu kolekciju „singlica“. Njegov otac, lekar anesteziolog, obavezno mu je skretao pažnju na neki dobar sving na televiziji. Svoj prvi bluz album Voja je kupio na tadašnjoj berzi ploča kod beogradskog

bioskopa „Drina“, posle koncerta koji je Erik Klepton 1979. održao u Beogradu. Najavu za koncert Peca Popović je napisao tako da je Voja, umesto da gleda utakmicu Španija – Jugoslavija, otišao da sluša Kleptona. Nije se razočarao. I danas pamti ne samo očaravajuću svirku, već i atmosferu: prvi put je doživeo da u publici vidi 7.000 lelujavih plamičaka upaljenih šibica! Tada ga je „dobila“ muzika koja je obeležila njegov život.

U džez se zaljubio kada je na Beogradskom džez festivalu 1980. čuo grupu „Veder Riport“. Do 1983. imao je 400 ploča džeza i bluza a sada poseduje kolekciju od bar 3.000 onih velikih, crnih, starinskih ploča i više od 4.000 CD-a kojima je on sustanar u vlastitom stanu.

Muzički novinar

Za razliku od većine „džezera“ i „klasičara“ skloniji je muzičkoj „demokratiji“. Nekadašnji aktivni član nekoliko rok i bluz grupa u kojima je pevao i svirao klavijature, ne libi se da prizna kako u autentičnom zvuku trubača s juga Srbije uživa koliko i u muzici Rahmanjinova.

(/slika2)Karijeru muzičkog novinara započeo je sasvim slučajno, slušajući po običaju radio. Kada je Raša Petrović, bard džez novinarstva, pozvao one koji imaju šta da kažu da budu gosti u njegovoj emisiji, Voja je brže-bolje otišao s pločama pod miškom. Kako je imao šta da kaže i šta od muzike da pokaže, stekao je svoje prvo zanimanje, koje tada uopšte nije bilo lako osvojiti.

Potom je počeo da ostvaruje ono o čemu nekad nije smeo ni da sanja – da na džez festivalima širom sveta intervjuiše muzičke zvezde poput Dajane Krol, Ajsaka Hejsa, Čika Korije, Majkla Brekera, Čarlsa Lojda, Dajane Rivs, Gerija Bartona, Breda Meldoua, Peta Metinija, Ahmada Džamala...

– Sve su to izuzetno zanimljivi, ali i topli, potpuno obični ljudi sa kojima se opušteno i prijatno može ćaskati o svemu. Sa nekima sam se istinski sprijateljio. Među njima je i Marija Šnajder, vodeća džez kompozitorka današnjice, sa kojom sam se upoznao godinu dana pred bombardovanje naše zemlje – priseća se Vojislav Pantić. – Posle tog razgovora stigao mi je od nje najpre mejl u kojem me obaveštava da se plaši da bi takav napad mogao da se dogodi, a kada se dogodio, sve vreme je pokazivala brigu ne samo za mene, već i za moje prijatelje i roditelje koje nije poznavala, za zemlju koju je jedva poznavala... Bio je to pravi prijateljski gest.

Na pitanje kako bi opisao one koji slušaju i vole džez, odgovor je matematički precizan:

– To su ljudi zaljubljeni u život i druge. Pozitivni, radoznali, koji daju prednost suštini nad formom, raduju se lepom, otvoreni su. Džez „vuče“ čoveka da pomera sopstvene granice, stalno uči i menja se, baš kao što se menja i džez.

Prvak na skijama

Kako se i sam Voja menja, osim ljubavi prema muzici, otkrio je i da je pravi obožavalac niskobudžetnih filmova iz egzotičnih zemalja kao što su Iran, Gruzija, Turska... Ni slikarstvo mu nije strano, voli renesansne majstore, Rembranta, Klea i Klimta. Ceni i dobru fotografiju, pa ne propušta priliku da ovekoveči trenutke sa putovanja po zemljama kakve su Portugal, Estonija...

Odmara se radeći matematiku i slušajući muziku. Kaže da malo i skija. I za to „malo“ stigao je da bude prvak na smučkama, doduše u takmičenju novinara, pa je vlasnik nekoliko srebrnih i zlatnih medalja osvojenih na snegu.

Ne samo da je brzih, mladalačkih pokreta, nego očito tako i živi. Kako bi inače za svoje 43 godine stigao da bude još i muzički kritičar, autor „Linije za džez i bluz“ na radio-programu Beograd 202 i TV serije „Džez face“ na RTS-u, kao i da piše za Politiku, NIN, Novi Reporter, Vreme...

U promoterski posao je ušao kada je 1985. godine okupio beogradske muzičare na Bluz samitu u Taš klubu 202. Već četiri godine je umetnički direktor obnovljenog Beogradskog džez festivala. Uživa u mogućnosti da u okviru ove velike gradske manifestacije našoj publici predstavi najveće majstore svetskog džeza, ali i da svetu predstavi Beograd. „Veče džez klavira“ održano ove godine direktno je prenošeno u čak 38 zemalja sveta putem francuskog kablovskog kanala Meco, kao prvi koncert u istoriji festivala koji je uživo prenošen u inostranstvu. Smatra da imamo sve uslove da na turističkoj mapi Evrope budemo označeni i kao grad džeza.

Tajna njegove formule uspeha nije u matematici već, kako kaže, u tome što pokušava dobro da planira i ne drži se Dekartove preporuke da „valja spavati dugo, a posle buđenja u krevetu još malo razmišljati“. On živi i razmišlja uz muziku.

Vagner je lepo primetio da „muzika u trenu odvlači pažnju uma od svakog razmatranja našeg odnosa prema stvarima izvan nas“. U ovom trenutku – ima li ičeg lekovitijeg?