Proleteri svih zemalja – ažurirajte se

Aleksandar Apostolovski

Dok smo mirno čekali svoj red na kasi, zureći u prazno i pokušavajući da se setimo da li smo zaključali vrata i isključili peglu iz struje, algoritmi su već odlučili da smo postali nepotrebni. Ne mi lično, već mi, kao zaposleni. Kasirka, portir, pilot ili novinar. Možda i dotični koji ovo piše.

U nekoj mračnoj sobi u Silicijumskoj dolini grupica mladih ljudi sa slušalicama i majicama sa nekakvim bezveznim printom odlučila je da sve ono što smo učili godinama i decenijama može da se zameni sa dve linije koda i jednim „promptom”. Prvo su nam ukrali pažnju, zatim i pamćenje. Ko se još seća rođendana, kada ima gugl kalendar? Stvarajući veštačku inteligenciju, oduzimaju nam i poslove. Proces okupacije je nezaustavljiv: pomenuta inteligencija će nam oduzeti i duše. Kako nas, tako i onih pametnjakovića koji su je kreirali i koji su, za sada, njeni vlasnici. Neka se pripaze, uskoro će se i vlasništvo promeniti.

Ali ne brinite, reći će vam oni u odelima, sa osmehom koji podseća na robota sa facijalisom: „VI neće zameniti ljude. Ljudi koji koriste VI zameniće one koji ne koriste.” Šta je onda izbor? Da u svoj podrumima izbacimo stari nameštaj i ugradimo veštačku inteligenciju?

I dok nas algoritmi sve više guraju ka tome da postanemo korisnici, umesto da budemo korisni, pojaviće se i pokoji seminarski rad koji će objašnjavati kako je „digitalna transformacija šansa”. Odnosno, prilika da naš posao radi neko ko ne spava, ne traži pauzu za kafu i ne gunđa kad mu smanje platu.

Nije da nismo znali. Upozoravao je na to još davno Terminator, naš dragi metalik Švarceneger. Samo što tada nismo znali da Skajnet neće doći sa bombama, već sa korisničkim interfejsom i sloganom: „Za vašu produktivnost”.

Deluje li ovo proročanstvo previše apokaliptično? Da li je dotična inteligencija postala gospodar homosapijensa, najpre njihovih poslova, a zatim i njih samih? Bojim se da jeste. U neka srećnija vremena, recimo, stari ljudi su imali privilegiju da sede na klupi ispred zgrade i filozofiraju o tome kako „ništa više nije kao pre”. Danas im ni klupa više nije sigurna, možda je već rezervisana putem aplikacije.

Penzioneri, ti poslednji čuvari analogne epohe, sada su suočeni sa sistemom koji ne trpi sporost, ne priznaje rukopis i ne zna za reč „strpljenje”. Čekali su redove za hleb, za pasoš, za penziju, ali nisu znali da će najduži red biti onaj za pomoć da pošalju mejl.

Nekad si mogao, kao čovek, da pozoveš poštu i pitaš kad ti stiže paket. Danas, ako ne znaš da koristiš „tracking number”, ili tome slično, možeš samo da sediš i gledaš kroz prozor, kao nekad, kad čekaš poziv u vojsku, a ne pošiljku sa filterima za kafu.

Šta to VI ima da im ponudi? Govori im da će negovati starije. Da će ih podsećati na lekove, meriti pritisak, razgovarati s njima. Lepo zvuči. Samo, ko će tom robotu da objasni da „pritisak je pao” nije samo tehnički kvar, nego znak da baki ili deki treba neko s kim će da popiju kafu.

Govorimo o ljudima koji su podizali zemlju iz pepela, ali ne mogu da otvore PDF. To su ljudi koji znaju da naprave ajvar, ali ne znaju da otvore mejl sa izveštajem o penziji. Oni nisu glupi, već ih niko nije ni pitao da li žele da budu deo tog digitalnog društva. Samo su se jednog dana probudili i shvatili da više ne umeju da plate račun bez čačkanja po mobilnom telefonu.

Možda će neko reći da preterujem. Možda će reći da vreme ide napred i da svi moramo da se prilagodimo. Ali ako to prilagođavanje znači da baka mora da zove unuka da joj zakaže pregled, jer ne zna da koristi portal e-zdravlje – onda je VI još jedna forma moderne birokratije, ovoga puta savršena: hladna, precizna i potpuno bezdušna.

Starost je nekada bila poštovana. Sad je samo – neprilagođena. I dok korporacije uvode VI kao spas za sve – za bolnice, banke, pa čak i kafane – možda bi valjalo da se sete da čovek nije linija koda. I da je osmeh šalterske radnice, koliko god bio umoran, neuporedivo topliji od savršenog glasa digitalne asistentkinje.

Dakle, scenario koji sledi je izvestan. Budim se ujutru, protežem se kao stara, dobra lenčuga, a na telefonu čitam poruku: „Vaš posao sada obavlja veštačka inteligencija. Hvala na saradnji.”

Ni „dobro jutro”, ni „izvini, burazeru”. Samo hladna, digitalna šamarčina. To čudovište ne krade samo posao. Krade i fazon. Hoćeš da budeš dizajner? VI crta bolje. Možda kopirajter? VI piše brže. Ili influenser? VI ima više pratilaca, i to bez filtera! Postoji već virtuelni model koji ima sponzore, a nikad nije ni pomirisao parfem koji reklamira.

Šta nam onda preostaje? Da radimo ono što VI ne ume: da budemo ironični, da se smejemo pogrešnim stvarima, da mrzimo ponedeljke, kao svaki pošteni radni čovek. Jer algoritmu je svaki dan isti. Utorak, petak ili ponedeljak, njemu je sasvim svejedno. Plata mu ne kasni, niti zna da je subota uveče svetinja. Nekada se zvala groznica subotnje večeri, kada su klinci kopirali Džona Travoltu.

Zato, dok još dišemo i kuckamo, budimo ono što VI nikad neće. Popijmo čašu viskija i pogledajmo u praznu čašu. Onaj ko ima sreće, neće je piti sam. I zbog toga će zakasniti na posao. Time će se jako zameriti svom poslodavcu, ali će se po pravilu pokazati da je bio u pravu. Jer možda negde okolo luta duh Osame bin Ladena ili sličnog idiota. Svi oni koji su, recimo, 11. septembra u Njujorku imali sličan susret sa čašom i svojom dragom, ili nekom neznankom koju su pokupili u baru, ostali su živi. Uspavali su se i zakasnili da uđu u Kule bliznakinje, gde su bili korporacijski robovi. Ionako su previše buljili u kompjutere. Onda je usledila eksplozija!

Postoji li, konačno, ikakva nada u današnjoj diktaturi veštačke inteligencije? Postoji li poslednji levičar bez lozinke? Sumnjam, zaboravio je da piše.

Jednom davno, radnici su dizali ustanke. Nosili su transparente, palili gume i uzvikivali parole ispod prozora vlasti. Danas, ako se neko pobuni – to je antivirus. Sistem samo izbaci poruku: „Pokušaj pristupa odbijen.” Nema više štrajka, ima samo „apdejt”.

Radnička klasa, nekada motor društvenih promena, danas je na otpadu. Umesto sindikata, postoji „terms and conditions”. Umesto lokalnog vođe radnika – globalni moderator diskusije. Šljaker je sada „juzer”, što u slobodnom prevodu znači: nisi, dečko, više potreban, ali slobodno koristi aplikaciju dok ne istekne probni period tvog dostojanstva.

VI ne poznaje znoj, umor i radnu delinkvenciju koja je osnova kreativnosti. On zna samo metriku, efikasnost, optimizaciju, što je savremena menadžerska poezija. Kakvi pesnici, takav i svet!

A političari? Njih VI još nije zamenio. Istina, VI bi bio precizniji, logičniji, možda čak i moralniji. Ali jedno ne može: ne ume da obeća sve svima, a da nikome ne objasni ništa. VI ne može da izdrži konferenciju za štampu u kojoj tri puta menja mišljenje, ali svaki put deluje kao da je u pravu. Za to je ipak potrebna posebna vrsta procesora, pod kodnim imenom – srpska politička duša.

Zato ću parafrazirati Karla Marksa: „Proleteri svih zemalja, ažurirajte se. Inače vas sistem neće prepoznati.” Našao sam caku da pokrenem mase. Toliko je jednostavna da VI ne može da je procesuira. Zato što je VI moćan, ali još uvek ne ume da bude čovek. Može da glumi, imitira, uči, ratuje – ali ne može da bude prisutan. Jer prisustvo nije algoritam. Prisustvo je kad neko, komšija, majstor ili prijatelj pogleda rupu u tvom zidu i kaže: „Ma popraviću ti to, ali kaži, šta te zapravo muči.”