Svi gazimo po vodi i nadamo se da se nećemo udaviti

Dubravka Lakić

Sada već šezdesetčetvorogodišnji reditelj Ričard Linklejter, koji važi za jednog od pionira američkog nezavisnog filma, svoju svestranost i živopisnu originalnost pokazao je i dokazao kroz nagrađivane filmove „Ošamućeni i zbunjeni”, „Škola roka”, triologiju koju čine: „Pre svitanja”, „Pre sutona” i „Pre ponoći” (važi za zbirku najlepših ljubavnih filmova u istoriji pokretnih slika), kroz „Odrastanje”, koji je snimao 12 godina, i „Hitmena”, koji predstavlja njegov iskorak u žanr komedije-trilera. U ovoj, 2025. godini, Linklejter pred svetsku filmsku javnost izlazi sa „Plavim mesecom” nagrađenim na 75. Berlinalu i filmom „Novi talas” („Nouvelle vague”) snimljenim na francuskom jeziku i inspirisanim Godarovim klasikom „Do poslednjeg daha”.

Ovaj reditelj, scenarista i producent, veliku pažnju posvećuje pisanoj reči u scenarističkom štivu i u svom domu u Ostinu, u Teksasu, koji napušta samo kada mora, tvori neka od najbolje ispisanih filmskih dela u čijem nastanku kao veran koscenarista i glumac učestvuje i Itan Hok, koji u „Plavom mesecu”, toj dirljivoj meditaciji o prijateljstvu, umetnosti i ljubavi uz suočavanje sa svetom koji je rat nepovratno promenio, tumači složeni lik jednog od najboljih američkih tekstopisaca mjuzikla i pesama Lorenca Larija Harta. U ekskluzivnom intervjuu za „Politiku”, Ričard Linklejter otkriva da uskoro počinje rad na novom filmu inspirisanim mjuziklom Stivena Sondhajma, koji će snimati narednih 20 godina...

Kažete često da vas u muzičkom smislu posebno privlači period tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka, zašto?

U detinjstvu je moja mama u dnevnoj sobi slušala sve sjajne mjuzikle Amerikanaca koje poznajete, uglavnom Rodžersa i Hamerštajna, a negde kada sam imao 20 godina povodom rođendana Ele Ficdžerald na radiju su puštali pesmu Rodžersa i Harta u njenoj izvedbi i još tada sam sam se zainteresovao za lik i delo Ričarda Rodžersa i za Hartove stihove. Njih dvojica kao da su stvarali na drugoj planeti.

Koliko je živo sećanje na Lorenca Larija Harta u današnjoj Americi, da li je on među mladima poznat lik?

Što se više približavaš Brodveju to je on poznatiji. Ukoliko su ti mladi bliži muzičkom pozorištu, on im je poznat. Svi oni koji žive ili imaju interesovanja van tih okvira verovatno za njega ne znaju.

Vidite li „Plavi mesec” ne samo kao deo tog perioda već i neku vrstu kritičkog komentara na današnju kulturu zabave?

Taj period je bio umetnost za mase, a ne industrija zabave za mase kao što je to slučaj danas. Jedno je napisati roman ili napraviti sliku ili skulpturu, a drugo je kada zapravo stvarate umetnost za publiku koja to plaća, bilo da je u pitanju pozorište ili film. To postaje malo složenije. Bojim se da u kulturi nema dovoljno kritične mase da bi se održalo ono što je bilo. Ali, ko zna, nije u mojoj prirodi da dajem velike izjave o tome da li je sve gotovo. Samo osećam da svi gazimo po vodi i nadamo se da se nećemo udaviti. Vremena izazova su svakako ovde. Uvek se postavlja i pitanje da li ljudi žele ovo što radimo? I da, danas u svemu ima više trgovine.

Možda grešim, ali između vaše triologije „Pre” i „Plavog meseca” ipak prepoznajem sličnost, a ona se odnosi na postojanje ljubavne priče, na složenost i mogućnost ljubavi.

Vi u „Plavom mesecu” vidite kraj dugoročne veze, plodne, umetničke veze. Nije seksualna, ali jeste moćna veza. Larijevi problemi, alkoholizam koji ga je vodio u sunovrat, postali su previše za Ričarda Rodžersa, u kojem je sve to stvorilo velike frustracije i kreativni zastoj. Tokom istraživanja video sam jedan Rodžersov intervju snimljen više od trideset godina od Hartove smrti, iz kojeg je bilo jasno da ga je on voleo ali da više nije mogao da radi sa njim jer ga je izluđivao. Stvarno je tužno kada su ljudi povređeni i ne mogu da funkcionišu kao nekada.

Vi i glumac Itan Hok sarađujete više od 30 godina. Da li je to prijateljstvo ili je više partnerstvo?

Sva naša druženja i sati i sati provedeni zajedno u najvećem delu su u vezi sa poslom. Skoro sve naše vreme provodimo pričajući o tome na čemu radimo. Ne idemo samo zajedno na odmor ili negde drugde već imamo scenarije i radimo na njima i uvek radimo na nečem novom. To je naš odnos. Naše porodice se poznaju, svi se vole ali je najveći procenat našeg vremena posvećen stvaranju.

Itan je i kao glumac vaš najčešći izbor, gledamo ga i u „Plavom mesecu”. Šta ga čini tako posebnim?

Glumci sa kojima sam radio mnogo puta, ne samo on, nekako kao da kruže sa mnom unazad. Ne znam šta je tačno odgovor na to. Jednostavno, sviđa mi se Itanova radna etika i veština, ali i to što on i umetnički gura, zbog čega i želim da budem u njegovoj blizini. On i ja uvek imamo duboko međusobno poštovanje. Uz to, Itan Hok je glumac koji je spreman da i u fizičkom smislu plati cenu svoje uloge.

A da li ste vi ikada osetili da morate da platite neku cenu da ne ugrozite sebe?

O da, sve vreme, čak i danas kada sam već stekao neku reputaciju. Moje stalno iskustvo je bilo borba protiv svađa ljudi koji finansiraju film koji želim da snimim i tih rasprava hoće li stati iza toga ili neće. U tom smislu dobio sam sve svoje bitke, ali ponekad izgubim rat, ali nije me briga. Ja sam u tome zbog bitaka. Ako mogu da se izvučem iz toga sa filmom koji sam želeo da snimim, srećan sam, ali često će te na neki način zeznuti na kraju.

Filmski stvaraoci su uvek u bitkama?

Ja ne. Ja na film gledam kao na život, na disanje, tako da je za mene to samo deo mog života. Volim da sam u proizvodnji. Volim probe i ne postoji nijedan element filma koji mi se ne sviđa. Volim da provodim vreme na setu, posle i u montaži i sve je to za mene kao lek za nerve. Može biti promenljivo, ali ja nekako živim za taj trenutak.

Često snimate jedan film godinama, ali ne vidim da ste zbog toga nervozni ili možda ljuti, uvek delujete tako opušteno.

Da, jesam. Uvek sam za opuštenost ne za vrištanje. Najopuštenije se osećam kada radim, stvaram, ali kada predstavljam svoj film osećam nervozu. Ne sviđa mi se to. Ugodnije mi je na mom filmskom setu. Tu se osećam kao kod svoje kuće. Ne volim te nastupe pred velikom javnošću, više mi se sviđa intimnost.

„Odrastanje” ste snimali 12 godina, a uskoro počinjete sa radom na filmu čije će snimanje trajati 20. Ambiciozno.

Pa da. Počinjem sa radom na filmu prema mjuziklu kompozitora Stivena Sondhajma „Meri, kotrljamo se zajedno” i plan je da ga snimam 20 godina. Ako aludirate na to da ću tada imati više od 80 da vam kratko kažem: ne znam šta bi to sprečilo. Čak i fizički, jer to je fizički zahtevna stvar. Na svom zidu imam sliku Džona Hjustona koji snima film „Mrtvi”. On sedi u stolici zakačen sa maskom za kiseonik i snima svoj poslednji film. Sjajno! Nisam čak ni pušač, pa mi možda neće biti potrebna maska za kiseonik. Da budem u svojim osamdesetim ili čak devedesetim i da radim ono što volim, možda je baš to zabavan način da se obradi svet.

Za koji majski dan ćete na 78. Kanskom festivalu predstaviti film „Novi talas” snimljen na francuskom, neku vrstu rekonstrukcije Godarovog „Do poslednjeg daha”?

To je najzabavniji izazov svih vremena. Ne mogu da objasnim koliko sam srećan sa tim ludim filmom, toliko ga volim. Uvek sam govorio, svaki filmski stvaralac treba da snimi jedan film o snimanju filma i to je u duhu jednog od mojih omiljenih malih trenutaka u istoriji filma. Godara u filmu igra Gijom Marbek, a Džin Siberg Zoji Dojč. Lik Žan-Pola Belmonda tumači sjajni Odri Dilan. Verujem da će vam se moj „Novi talas” dopasti...