Bez srpske robe i beogradske štampe

 Biljana Radomirović

Kosovska Mitrovica – Drugu godinu uzastopno Srbi na Kosmetu dočekuju danas svetski Dan slobode medija bez beogradske štampe, usled zabrane koju je još sredinom juna 2023. izrekao Albin Kurti, zatvarajući administrativne prelaze za srpsku robu. Uskraćivanje prava na adekvatno informisanje, i sve to dok se predstavnici Prištine pred Evropom zaklinju u „demokratiju” i „medijske slobode”, samo je deo terora koji je režim privremenih institucija sa ekstremističkim Samoopredeljenjem na čelu uspostavio u svom prethodnom mandatu. 

U međuvremenu, dokazalo se da je isto tako bila predstava kada je Kurti početkom oktobra deklarativno ukinuo ovu zabranu. Ipak, od tada roba može samo preko Merdara, a izgovor je bio da je to zbog prištinskih kontrola koje su u početku rađene ručno, a da će kasnije stići skeneri koji će automatizovati ovaj proces. De fakto, Srbi su bez prava na adekvatno snabdevanje finalnim proizvodima srpskog porekla već gotovo 21 mesec. Za to vreme, tek na jednom od ukupno šest administrativnih prelaza kilometarske kolone i dalje čekaju na ulaz iz pravca centralne Srbije.

Na Merdaru je, donacijom nemačke ambasade, postavljen skener, kako bi se „izbeglo ručno gledanje prtljaga, odnosno robe u kamionima”. Uprkos činjenici da je ovo očigledan trik Kurtija, izveden nakon brojnih poziva iz zemalja koje su glavni pokrovitelji tzv. kosovske nezavisnosti da se zabrana ukine, pomaka i adekvatnih kazni za Prištinu do danas – nema. Instaliranje skenera i na preostalim integrisanim prelazima najavljuje se tek kad „prođe tenderska procedura”. Po izjavama iz Prištine, sledeći skener bi na teritoriju Kosova i Metohije mogao da stigne početkom 2026,, što otvara pitanje koliko i pojedini međunarodni predstavnici zaista žele da doprinesu da se ovo pitanje reši. Mnogi od njih i dalje ostaju nemušti na perfidnu igru Kurtija, kojem po svoj prilici, sudeći po izjavama američkih izaslanika, administracija američkog predsednika Donalda Trampa okreće leđa.

Polovinom juna 2023. godine, kada je Kurti i krenuo u konkretne korake ka okupaciji severa Kosova, nasilnim upadom i instaliranjem albanskih „gradonačelnika”, naočigled međunarodne zajednice koja ga nije sankcionisala ni zbog postavljanja nelegitimne lokalne vlasti, uveo je i meru zabrane ne samo za robu široke potrošnje već je krenuo i da se „obračunava” sa beogradskom štampom.

Stavio je rampu na dnevne novine, nedeljne, mesečnike, sve vreme govoreći o nekakvoj „demokratiji” i „pluralizmu” i to pred očima zemalja Kvinte, Evropske unije (EU) i tadašnje američke administracije. Uspostavio je ovu protivpravnu meru, koja nije doneta kao pravni akt, a eventualno bi mogla da se ospori čak i pred prištinskim sudovima. Mada bi i to bilo teško izvodljivo, imajući u vidu da je malo verovatno da bi prištinska sudska instanca smela da oponira ovom ultradesničaru, vođi pokreta Samoopredeljenje. Ipak, ne treba zaboraviti da mu ni albanska većina na Kosovu i Metohiji više ne daje neupitnu podršku, budući da je na ovogodišnjim februarskim izborima osvojio 100.000 glasova manje nego na prošlim i ne može samostalno da formira većinu.

Kurtijeva „demokratska” politika po pitanju mera zabrane na uvoz srpske robe unazadila je ionako besperspektivnu ekonomiju samoproglašenog Kosova. Zabranu robe uveo je samo nekoliko sati pošto su vlasti Republike Srbije uhapsile trojicu pripadnika kosovske policije koji su duboko zagazili u rejon Raške. Kurti je to nazvao „otmicom”, i tražeći izgovor u „bezbednosnim razlozima”, krenuo u obračun sa srpskom robom i uspostavio zabranu na prolazak kamiona na Jarinju, Brnjaku, Beloj Zemlji, Merdaru... Ostavio je sve žitelje Kosova i Metohije bez robe sa srpskom deklaracijom, a među tim proizvodima su se našli i lekovi, distribuirani i u albanske apoteke.

Albanski policajci posle samo tri dana pušteni su da se brane sa slobode i vratili su se na Kosmet, ali vozači srpskih kamiona ni nakon toga nisu mogli preko prelaza. Krenuli su i u petodnevni protest na Jarinju, Brnjaku i Merdaru, u delu koji se nalazi na teritoriji centralne Srbije, ali to ipak nije sprečilo Kurtija da van snage stavi odluku koja je bilo isključivo politička. Posledice zabrane ulaska srpske robe su već posle prvih nedelja počele da se osećaju u opštinama na severu Kosmeta, jer su zalihe nestale, a osim Srba naviknutih na robu iz centralne Srbije, u radnje su hrlili i Albanci u potrazi za nekom zaostalom flašom zejtina, brašna. Nestašica je nastala i u apotekama.

Žrtva je bila i beogradska štampa. Već od 15. juna ujutru, svi kiosci na kojima su se prodavale beogradske novine, ostali su bez dnevne štampe, a preostali nedeljnici i primerci koji idu jednom mesečno, razgrabili su se za par dana. Samo na severu Kosmeta, više od 15.000 ljudi, što direktno, što indirektno, ostalo je na belom hlebu. Mali privrednici su počeli da zatvaraju radnje, a katanac su stavili i vlasnici prodavnica, dućana, kioska, ugostiteljskih objekata, jer je nemoguće bilo doći do srpske robe. Počelo je i sa zatvaranjem benzinskih pumpi, a samo na potezu od Kosovske Mitrovice do Jarinja, u opštini Leposavić bilo je više od 20, što najsavremenijih objekta gde su se prodavali nafta i naftni derivati, što samo aparata sa kojih se točio benzin.

Bez prihoda su, po zvaničnim izjavama za „Politiku” iz Udruženja privrednika na severu Kosova i Metohije, ostali vlasnici, radnici, dobavljači, ali i svi oni koji su bili u lancu prodaje ili pružanja usluga. Već u prvim nedeljama 90 odsto nekadašnje srpske robe zamenjeno je artiklima iz regiona ili poneke države EU. Na rafovima se i sada, i pored toga što jer Priština „pustila” Merdare, mogu videti samo mleko i mlečni proizvodi, ali i ostala roba široke potrošnje iz Makedonije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Albanije, Turske... Da bi „podigao kosovsku privredu”, Kurti daje licence brojnim albanskim proizvođačima – keksa i čipsa.

Tačnije keksare i čipsare su jedine fabrike koje donekle „uspešno” posluju u albanskim sredinama, a čiji su proizvodi preplavili prodavnice ne samo u četiri opštine na severu Kosmeta već i širom Kosova i Metohije. Zoran Vlašković, novinar „Jedinstva”, lista koji se jedino može naći na kioscima širom južne pokrajine, za „Politiku” kaže da je „’epohalni izum’ Kurtija, doveo do potpune propasti kosovske ekonomije, gde podjednako trpe i Albanci, i Srbi, i Turci, i Goranci”.

„Na svoju ruku je zabranio uvoz srpske robe, što mu je međunarodna zajednica aminovala. Za dve godine, koliko ima kako je uveo meru zabrane ulaska srpske robe, direktno je udario i na svoje stanovništvo, na albanske distributere, na vlasnike megamarketa, na krajnjeg korisnika – na potrošača. Albanci, koji su decenijama kupovali isključivo srpsku robu, sada su prinuđeni kao i svi ostali, da u prodavnicama pazare ono šta se nađe u rafovima. Ipak, ne mogu da razumem da je stavio zabranu na beogradsku štampu, a sve vreme svog višegodišnjeg mandata spominje demokratiju, koju krši na običnom čoveku. Pitam se, posle dve godine, gde je tu međunarodni faktor. Zašto ćute zemlje Kvinte, EU, ambasada Amerike”, kaže za „Politiku” Vlašković, novinar i publicista koji je do sada objavio tri tiražne knjige na temu Kosova i Metohije.

Navodi da su „Srbi, Albanci i ne-Albanci navikli na dnevne novine, jer im je to bila ne samo stvar navike već i život koji nije ograničen na nove, tehnološke izume”. „Zamislite vi stariju populaciju koja bi ceo dan pretraživala po internetu, gledala vesti na portalima. To je nemoguće, jer nisu svi tehnološki potpuno osbosobljeni, mnogi nisu ekonomski stabilni da izdvajaju novac i za internet i jednostavno su navikli da imaju papir. Osim što su se informisali, ljudima su novine bile i vid društva. Čitajući novine, oni se srode s vama, doživljavaju vas ne samo kao profesionalca već i kao osobu koja im je bliska i kojoj u svako vreme mogu da se obrate”, ističe Vlašković, koji je ogorčen ne samo na prištinsku privremenu vlast već posebno na međunarodnu zajednicu koja „ništa ne čini ne samo po pitanju beogradske štampe već po pitanju srpskih proizvoda, koji prolaz imaju samo na Merdaru” .

U nameri da čujemo da li ima naznaka da bi „novine i bez skenera mogle da uđu na jedan od prelaza na severu Kosmeta”, razgovarali smo sa Zvezdanom Mihajloviće, distributerom beogradske štampe „Beokolp” na Kosovu i Metohiji, koji je decenijama snabdevao 41. prodajno mesto od severa Kosmeta do centralnog Kosova i Sirinićke Župe. „I, dalje, posle dve godine me ljudi zaustavljaju i pitaju kada će novine. Da, otvoren je prelaz Merdare, ali... da li se neko pita je li dopremanje otud ekonomski isplativo, ali je i pitanje kada bi štampa stigla na sever Kosmeta, gde se oko 80 odsto beogradske štampe prodaje”, kaže za naš list Mihajlović. Dodaje da je „poslednja beogradska novina na Jarinje ušla 14. juna ujutru” i da su već posle nedelju dana, od tog juna 2023. godine sve gondole, ali i svi pultovi trafika u Kosovskoj Mitrovici, Zvečanu, Leposaviću, Zubinom Potoku, kao i u sredinama na centralnom Kosovu u celoj Sirinićkoj Župi, ostali da zjape prazni.

„Ukoliko bismo išli preko Merdara, što je totalni ekonomski fijasko i gde bi naši ljudi koji dovoze novine, samo u jednom pravcu, od Niša do Jarinja, prevalili više od 400 kilometara, da li se neko pita u koliko sati bi te novine stigle do čitalaca, a posebno na trafike i prodavnice na severu Kosmeta, gde je oko 80 odsto čitalačke publike. Kada smo išli preko Jarinja, uhodanom šemom su novine na severu bile već u šest ujutru, a u Sirinićkoj Župi, u Štrpcu i ostalim srpskim sredinama, najkasnije do pola devet”, kaže Mihajlović, naglašavajući da su i srpske sredine u Kosovskom pomoravlju bile pokrivene beogradskom štampom, koja se dopremala iz Bujanovca.

Hoće li se Nemačka, koja je i dala novac za prvi skener smilovati, i Kurtiju pokloniti bar još neki skener, i dalje ostaje pod znakom pitanja. Pre nepunih mesec dana na Brnjaku je boravio specijalni izaslanik EU za dijalog Srbije i Prištine, Peter Sorensen, koji je rekao, kako prenose albanski mediji, da je „dosta toga urađeno, ali je preostalo još dosta posla”. Za Sorensena je bilo „impresivno” videti „zajedničke prelaze”, a ključna poruka mu je bila da se „dopusti ljudima i robi da se slobodno kreću – što je kamen temeljac integracije Evropske unije”. Upravo to bi, ako je bio iskren, trebalo da bude još jedan motiv da skeneri budu dostavljeni što pre. Da li će, kao i do sada, sva retorika predstavnika EU, ali i cele međunarodne zajednice ostati samo na priči kao i do sada, pokazaće vreme.

Mihajlović: Zar novine treba da se skeniraju

Zvezdan Mihajlović podseća da je i ranije distribucija beogradske štampe, kao uostalom i sva „srpska roba”, nailazila na brojne prepreke od strane Prištine, ali da se to „zahvaljujući novinskim kućama, ali i štamparijama u Beogradu, rešavalo”. „Svojevremeno su novinske kuće, ali i beogradske štamparije pristale da plaćaju sto odsto poreza na štampu, sve kako bi novine stigle do čitaoca. Bilo je i toga da je Priština zahtevala da na svakoj novinskoj pošiljci stoji pečat takozvane republike Kosovo, ali smo uspevali da sve to nekako rešimo. Ipak, ovo sada, što se pravda uvođenjem skenera, totalni je apsurd. Zar novine treba da se skeniraju”, pita Mihajlović, čiji su radnici na belom hlebu skoro dve godine.