U vihornim vremenima glas pesnika postaje glas savesti

Ne smemo zaboraviti zlo koje je fašizam sejao na našim prostorima. To je plaćeno skupom cenom, kaže Lazar Radovanović, autor knjige „Partizanska revolucija kroz poeziju”, koja donosi izbor iz mnoštva pesama koje su vezane za Narodno-oslobodilačku borbu (1941–1945). Tematiku borbe protiv fašizma, koja kao da bledi u ovom našem vremenu, autor ove knjige osvetljava kao veoma značajnu, što ona svakako i jeste, a pogled kroz poeziju daje joj i dodatno zanimljivu dimenziju.

„U vihornim vremenima glas pesnika postaje glas savesti. Narod okreće uho ka tom glasu. Stapa se sa njim. Postaju jedno. Najbolji primer za to spajanje može da posluži poema Skendera Kulenovića ’Stojanka majka knežpoljka’. Naime, ova antički koncipirana poema bila je u prvom kontaktu sa slušaocima na Paležu, s jeseni 1942. godine, od srca prihvaćena od svih. Takva je ostala i u naraštajima koji dolaze. Ima pesama koje su se ’otuđile’ od svog stvaraoca i postale svojina naroda. Takve pesme narod peva kao svoje (’Kraj Sutjeske hladne vode, barjak časti i slobode’)”, piše Radovanović u predgovoru ove knjige.

Detalj sa naslovne strane knjige

 On objašnjava da je poezija NOB-a pripadala revoluciji bez rezerve, jer što je bila jednostavnija, imala je više mogućnosti da se lakše prihvati. Revolucija zahteva od pesme mobilizatorsku funkciju, kaže Radovanović, šapat se mora zameniti krikom, sleganje raspoloženja pozivom na borbu. Od poezije je, dakle, tražena praktična upotrebnost, a moralnom zahtevu revolucije podređen je estetski aspekt.

– Ipak, ne smemo biti nepravedni i reći da je estetsko uvek stavljano u zasenak borbenih dužnosti. To je zavisilo i od samih pesnika. Kod onih koji su posedovali snagu izuzetnog dara, kao što je bio slučaj sa Ivanom Goranom Kovačićem, umetnički izraz nije dovođen u pitanje. U njegovoj poznatoj pesmi „Jama” sprovedena je puna uređenost peva. Ne radi se samo tu o postignutoj skladnosti ritma, za koju Majakovski kaže da predstavlja osnovnu energiju stiha, nego i o umeću pesnika da sliku ustaškog zločina nad nevinim srpskim življem naglasi lirski istančano. Majstorski – kaže Radovanović, naglašavajući da su pesnici bili u delikatnoj situaciji, jer su ratovali na dva fronta, za slobodu i za pesmu. Stoga nam, prema njegovim rečima, postaju sasvim logične reči Tanasija Mladenovića, koji kaže da je, vraćajući se poeziji, u zatišjima krvavih okršaja, nastavljao borbu.

Zar se može biti pesnik, a ne zanimati se za sudbinu naroda, pita se Radovanović i objašnjava da nije nimalo slučajno što se u stihovima iz rata javlja prenaglašena didaktika: „Kad se nešto jače naglašava, posebno osobina hrabrosti, to se čini s namerom da posluži drugima kao podsticaj na ljudsko istrajavanje u teškoj ratnoj drami.”

– Pesmi je dato da preobražava svet u san. San pesnika NOB-a ogleda se u buđenju krilate zore vremena, koja je, da bi postala buduća java, morala proći duboke klance odricanja i smrti... Osećajući smrt, pesnik se nije predao osećanju pesimizma. Naprotiv, smrt je signal živima da se voli i brani zemlja. Na samu smrt se gleda kao na uslovnu kategoriju. Poginuli borac produžava život u legendi. Otuda nam uzbudljivo zvuči stih velikog zaljubljenika u slobodu i revoluciju, Branka Miljkovića, koji u izvanrednoj pesmi „Requiem” ukazuje da smrt za zemlju nije uzaludna smrt. „Tu niko nije umro kad je umro” – ističe Radovanović u svojoj analizi.

On dalje konstatuje da pesme iz NOB-a nose talas prevrelih emocija i strasti, što je išlo nauštrb zgušnjavanja izraza i na kreacijsku zavodljivost peva.

– Preglasni tonovi zanemaruju lirsku odmerenost. Rat prosto ne dozvoljava da se doživljaj stiša i sublimiše. Stvaraoci su imali na umu da se svedočenje isturi u prvi plan, dok se o misaonoj dimenziji ili stilskoj nezi stiha manje vodilo računa. Pesma se temelji na doživljenom sloju, a to znači da su izbegnute zamke pričanja i druge odlike tuđe pesničkoj samosvojnosti. Pa i onda kada se prepričava događaj, kada se nalazi u domenu dokumentarnosti, pesma može da se vine ka izvornoj lepoti. To je postigao Branko Ćopić u „Pesmi mrtvih proletera”, pesmi elegične usmerenosti i blage romantičarske sete – dodaje autor ove knjige.

Mada su mnogi događaji rata odisali tragičnim ishodima, Lazar Radovanović tvrdi da su pesnici NOB-a i takve ishode svojom poezijom uvodili u prostore vedrine i nade i citira stihove: „Gori, rodna zemljo, plamti/ vekovima na tvom žaru/ moći će se ogrejati.”

Trpnja se u ratu ne gleda sa malodušjem, pesnik je natkriljuje mišlju da će iza nje da se rasplamsa svetlost slobode, kaže Lazar Radovanović i zaključuje da je sasvim umesna tvrdnja da „onamo gde su pesnici, tamo je narod”.

–Na izvorištu slobode pesma najubedljivije kazuje. To znači da je poezija sa oslobodilačkom tematikom shvaćena kao moralna obaveza. Nju su prihvatili i stari i mladi, pritom ne misleći o ličnoj sudbini. Mislilo se samo na oduživanje duga prema voljenoj zemlji. Ne smemo mimoići primer starog pesnika Nazora koji je potisnuo ukorenjeno mišljenje da na slobodarstvo mogu misliti samo mladi – zaključuje Radovanović.