Poštovanje pisaca na ulici

Zahvalan sam svojoj spisateljskoj sudbini.

Ona mi iz godine u godinu omogućava da, kada ogrnem plašt svoje druge profesije – izdavača, budem u privilegovanoj situaciji te da mnoge znane i neznane svetske pisce koje lično poznajem uspem da viđam i u onim tzv. običnim, ljudskim, retko vidljivim, situacijama. Poslednje iskustvo "staro" je samo nekoliko nedelja i tiče se susreta sa jednim od najvećih živih pisaca arapskog jezika – Gamalom Gitanijem.

Sastali smo se u epicentru njegovog "zločina": dvadeset petomilionskom Kairu, gradu o kojem je Gitani ispisao izvanrednu autorsko-topografsku biografiju "Kairo u hiljadu godina" (čiji sam deo naslova bio u iskušenju kao urednik izdanja na srpskom jeziku da izmenim u "Kairo u hiljadu i jednoj noći"). Zamislite kakva je privilegija da vas takav znalac provede kroz tajne grada, nevidljive oku stranca! Samo da sam video Kuću Bajt el Suhejmija u kvartu Gamalija (!), koja još trpi završne radove te je zatvorena za javnost, pa bih bio presrećan. (Reč je o izvanrednom primeru islamske arhitekture, domu ne preterano bogate porodice, ali koji svojom ukusnom raskoši, rasporedom prostorija, hodnika i unutrašnjih dvorišta daje i dnevnu i duhovnu sliku života jednog naroda i jedne vere.)

Preda mnom se, u ponoć, na pojavu Gamala al Gitanija, kao na "Sezame, otvori se", zaista otvarao čitav kairski svet nepristupačan drugima. Hodajući ulicama sa njim, shvatio sam kakvu moć Pisac još uvek ima u poluprosvećenom narodu: nismo bili u stanju da pređemo ni nekoliko metara a da nas ne presretnu ljudi različitih godina, imovnog stanja, fizionomija, ne bi li pozdravili Pisca, zahvalili mu na TV emisijama o Kairu koje je snimao godinu dana i dao na uživanje i onima koji ne umeju da čitaju, da mu pohvale knjige ili članke u novinama, da mu poljube ili stisnu ruku. Uvažavanje, respekt, strahopoštovanje na svakom koraku. Ubrzo sam, uz po još koju novu informaciju, shvatio da ga, posle smrti nobelovca Nagiba Mahfuza, drže za najvažnijeg među važnima. Uostalom, pokazao mi je ulicu i kuće u kojima su obojica živeli i to samo nekoliko desetina metara razdvojeni. Rekao je da je on i osuđen da nastavi Mahfuzovim putem jer je ostao njegov najstariji živi prijatelj. Valjda je zato i napisao dve knjige o kolegi nobelovcu (jednu pre dvadeset godina a drugu dva meseca pre njegove smrti).

Zašto ističem ovo laskavo poštovanje Pisca? Ne zarad bilo čije sujete već da bih osenčio suprotnost. Toga dana, po polasku iz Gatanijevog doma ispratili su nas uniformisani policajci koji piščevu zgradu čuvaju 24 časa, do kapije Bab Zuvejle nas je dovezao službenim kolima Gatanijev šofer, a u šetnju smo krenuli sami "zahvaljujući" piščevom dobrovoljnom potpisu da mu u šetnjama nije potrebna pratnja. Da, njemu, osvedočenom muslimanu i patrioti, jednom od prvih prevedenih arapskih beletrističkih pisaca na zapadne jezike, autoru koji mi je pokazao upravo objavljeni roman na kineski jezik u početnom tiražu od pet stotina hiljada primeraka (ne treba misliti da je ovo "normalan" tiraž za mnogoljudnu Kinu!), mogućnom budućem nobelovcu, takvome – prete verski fanatici! Zašto? Samo zato što slobodno misli, tako i piše, što komunicira sa svetom. Fundamentalisti mu to ne odobravaju iako se nikada nije ogrešio o svoju veru.

Zar to isto iskustvo nisam imao i u šetnjama Istanbulom sa jednim drugim, i formalno priznatim nobelovcem – Orhanom Pamukom? I njega su tako svi "uličari" zaustavljali, molili za autogram, želeli da se sa njim fotografišu, poljube, da ga pohvale ili mu zahvale. Nismo mogli da sastavimo par rečenica a da nas neko ne prekine, ljubazno, ali ne mogavši da odoli. A tek večerati sa njim na otvorenom! Valjda ne treba podsećati kakve je on probleme imao (i još uvek ih ima) sa verskim ekstremistima guranim politikom.

U oba slučaja odbrana od svega je – hrabrost. Sa Gitanijem sam sedeo u kafedžinici kakve opisuje u svojim knjigama, krajnje sumnjive čistoće, ali da bih video odakle potiču priče iz novih "Hiljadu i jedne noći" koje ispisuje egipatska književnost. (Čuo sam se telefonom sa drugim važnim piscem, Ibrahimom Aslanom da bih izmirio sluh i vid. Bio je bolestan.)

Tako autor knjiga o gradu i zemlji koju neizmerno voli, koji čak sa jednim pravoslavnim srpskim hrišćaninom traži i nalazi zajedničke istorijske veze (poput one da su Osmanlije Beograd zauzele 1521. a Kairo samo četiri godine ranije – 1517. godine), živi između krajnosti nevine i naivne popularnosti velike većine sunarodnika i opasne i neutažene pretnje manjine koja bi da potre pravo većine.

Hoću da kažem kako literatura, dok se čita, zaista jeste svet mogućeg i nedokazivog. A svet realnosti, u slučaju Gamala al Gitanija i sličnih, takođe svet mogućeg i možda nedokazivog.