Konklava od danas bira novog papu

Dok je pontifeks živ, već 15 vekova se smatra nepristojnim diskutovati o mogućem nasledniku, ali od kako je papa Franja umro, koridori Vatikana ispunjeni su šaputanjima o tome ko bi mogao da bude njegov naslednik. 

Podignut je dimnjak iznad Sikstinske kapele, a od 135 kardinala zavisi kada će beli dim označiti da je Rimokatolička crkva dobila novog poglavara. Danas u Konklavi počinje zasedanje kardinalskog kora od kojeg se očekuje da odgovori na pitanje da li sledi nova etapa na putu hrabrog zauzimanja stavova kako je to činio papa Franja ili će crkva odlučiti da odustane od reformskog eksperimentisanja na osetljive teme koje dodiruju njene vekovne kanone i doktrine ili uzdrmavaju pozicije u savremenom svetu.

Da li će naslednik trona Svetog Petra pripadati tradicionalno konzervativnom ili progresivnom krilu sklonom opreznim reformama? Da li će slediti poruku jednostavnosti otvoren za progresivne ideje socijalne pravde ili će zaustaviti reformske procese kojima crkva nikada nije bila previše sklona? Kontinuitet ili novi početak?

„Rimokatolička crkva je svet za sebe, najlavirintskija i najkomplikovanija od svih ljudskih organizacija”, piše Luiđi Barzini u knjizi „Italijani”. „Spolja strancu izgleda monolitna. Iznutra ona je antanta frakcija koje se, vaspitano i gotovo neprimetno, bore za veću slavu božiju: papa i njegovi privatni savetnici protiv Kurije, Kurija protiv biskupa, liberalni biskupi protiv konzervativnih, svi biskupi protiv nižeg sveštenstva, religiozni redovi protiv sveštenika, religiozni redovi međusobno, svi se uporno bore za supremaciju.”

Papa Franja nije bio liberal, ali je tokom 12 godina bio oličenje duha međunarodne solidarnosti. Njegova reformska agenda učinila ga je saveznikom siromašnih i marginalizovanih. Da li će novi papa biti oprezni branitelj liberalnih vrednosti i borac za socijalnu pravdu koja je uskraćena milionima ljudi, ne samo rimokatoličkim vernicima? Da li će to biti neko od „umerenih” kardinala koji bi diskretno obezbedio kontinuitet „pape naroda” koji bi više usmeravao, a manje upravljao? Ili će se crkva vratiti doktrinarnom konzervativizmu, čvrstoj disciplini u sve sekularnijem svetu? Da li će novi papa biti naslednik tvrdih teoloških, moralnih i pastoralnih učenja „božijeg rotvajlera”, pape Benedikta Šesnaestog koji je svojim povlačenjem otvorio put izbora pape Franje?

Bergoljo je govorio da crkva treba da „izađe iz sebe i uputi se ka periferiji, ne samo geografskoj već i onoj egzistencijalnoj”. Da li će Konklava, geografski zastupljena kao nikada u istoriji, posle prvog pape iz Latinske Amerike prvi put izabrati nekog iz Azije, Afrike ili Severne Amerike, ili će prednost biti data Evropljanima, posebno Italijanima? Da li će prevladati glas 108 kardinala koje je imenovao papa Franja, mahom iz zemalja na „granicama crkve”, očekujući da neko od njih kompletira ili barem nastavi misiju koju je počeo: temeljna neomodernistička promena crkve i papata posebno. „Franjini kardinali” bi uspešnije realizovali zadatke „nove jevanđelizacije” i izabrali pontifeks maksimusa koji je u stanju da nadahne misiju širenja katoličanstva, da pozove ljude da na novi način gledaju crkvu.

Kardinali će biti rukovođeni rukom Svetog duha, ali ispod Mikelanđelovih fresaka otvara se borba za budućnost: da li će biti obezbeđen kontinuitet, potvrda legata pape Franje čiji je pontifikat ostavio snažan trag ne samo na licu crkve već i sveta u kome je živeo, ili će prevladati stav onih koji smatraju da je vreme da se ukoči proboj liberalnog mišljenja i da se učenja pape Bergolja, makar za neko vreme, sklone u vatikanski arhiv.

Papa Franja je ponudio moralno liderstvo u vremenima globalne krize morala. Uneo je u crkvu nov politički senzibilitet i posvećivao se nekim temama koje su u ranijim razdobljima nedovoljno isticane, ali taj pristup nije mu doneo mnogo prijatelja unutar vatikanske administracije, Kurije. Papa siromašnih, potlačenih i zaboravljenih upozoravao je na konzumizam i „novi kolonijalizam”. Nije negirao potrebu da se Rimokatolička crkva kritikuje zbog prikrivanja zloupotrebe dece ili protivljenja kontracepciji tokom pandemije HIV-a u Africi. Nije se ustručavao da razotkrije groteskno licemerje onih koji su dozvolili genocidne izraelske napade po Gazi, palestinskoj enklavi u kojoj i hrišćani postoje 16 vekova. U svom poslednjem obraćanju za Uskrs osudio je „smrt i razaranje”. „Ovo nije rat. Ovo je terorizam”, rekao je.

Da li će njegov naslednik glasno govoriti o zdravlju, siromaštvu, klimi koju je uzdigao na isti nivo važnosti kao i socijalnu pravdu? Kakav će stav imati prema migracijama „Tvrđave Evrope” ili deportacijama Donalda Trampa koje je papa Franjo kritikovao? Da li će nastaviti međureligijski dijalog ekomenskim susretima sa poglavarima pravoslavnih crkava ili liderima sunitskog i šiitskog islama? Kakvi će biti stavovi novog pape prema ratu u Ukrajini. Iako se solidarisao sa patnjama Ukrajinaca, Horhe Bergoljo je mnoge na Zapadu iritirao stavom da je konflikt izazvan tako što je „NATO lajao na kapijama Rusije”.Crkvi je neophodan hrabar i snažan papa koji bi znao da nastavi da popravlja štete izazvane godinama unazad. Posmatrano iz liturgijske, doktrinarne, moralne i zakonodavne perspektive, za to su potrebne decenije. Da se ne pominju problemi vatikanskog menadžmenta koji su se pojavili znatno pre Franjinog pontifikata. Možda je to šansa za mlađe kardinale koji slove kao autsajderi.

„Prinčevi vere” će tokom složenog i tajnovitog procesa glasanja uskoro dati odgovor na sva ova pitanja. Dotle važi vekovno pravilo: onaj ko u Konklavu uđe kao papa, iz nje izlazi kao kardinal.