Komedija bez predumišljaja

Radnja predstave „Balkan ekspres” u režiji Darijana Mihajlovića, muzičke komedije nastale prema tekstu Gordana Mihića, odvija se tokom Drugog svetskog rata i prati grupu muzičara, hohštaplera koji nemaju bitnijih moralnih dilema u nastojanjima da prežive krizu (dramaturg Milena Depolo). Upadaju u kuće izbeglih bogataša i kradu im vredne stvari, napijaju se i najedaju njihove hrane, pevaju i zabavljaju naciste bez suviše preispitivanja, a žrtvama rata pomažu uglavnom zbog koristi, kako bi izgledalo da su uz pokret otpora, a ne iz istinskog uverenja.

Za razliku od čuvenog filma Branka Baletića koji je određen ozbiljnijim, tmurnijim tonovima, i naglašenijim dramskim i psihološkim značenjima likova, radnja predstave je naglašeno komički oblikovana, stilski (i značenjski) uprošćenije. Jasan cilj predstave je da zabavi i razgali publiku, bez bitnijeg osvrtanja na važna etička pitanja pored kojih promiče. Ideja da se gledaoci zasmeju i razonode je, naravno, sasvim opravdana, to jeste jedan od ciljeva pozorišta, ali ono postaje mnogo vrednije onda kada pored zabave ponudi i dublju problematizaciju tema koje ovde samo načinje, uglavnom kao povod za razvijanje komičkih situacija.

A teme jesu važne, na primer, motiv ratnog profiterstva je podsetio na Brehtovu „Majku Hrabrost”, pa je u tom smislu šteta što nije došlo do njegovog razvoja koji bi možda doneo neki vid subverzivnije ironije ili dramski krešendo, i tako obogatio ukupna značenja. To je, na primer, moglo da se postigne kroz suptilne žanrovske zaokrete, ili komentare na verbalnom i muzičkom planu, naročito kroz songove koji su delom u predstavi dopisani. Oni su mogli da budu brehtovskiji, kritičniji, ironičniji, što ne bi nimalo ugrozilo komičku snagu predstave, naprotiv, samo bi dalo na težini celine značenja. U odsustvu toga, dobili smo jednu neosporno vešto izvedenu muzičku komediju, ambicioznu i zahtevnu u formi, koju će deo publike sigurno rado da gleda, prepuštajući se zavodljivom humoru, poletnoj i emotivnoj muzici, dinamičnoj koreografiji, raskošnim kostimima i scenografijom (muzički aranžmani, dirigent Aleksandar Sedlar, koreografija Igor Barberić, scenografija Aleksandar Denić, kostimografija Lana Cvijanović).

Jelena Jovičić nadahnuto igra koketnu, maznu, manipulativnu i prevrtljivu Lili koja u tom slatkastom držanju sledi samo sopstvene interese, ne mareći za povređivanje ljudi u blizini; u njenom tumačenju je upadljiviji raskorak između izazovne frivolnosti i skrivenih namera nego u filmu, gde je svedenije predstavlja Tanja Bošković. Miroljub Turajlija gradi lik snalažljivog Pika koji se takođe prilagođava okolnostima bez mnogo preispitivanja moralnosti postupaka; naročito je komički efektan na početku, kada je u gipsu, kljakav i gegav, sa govornom manom, poput likova iz klasičnih fejdoovskih farsi (tako izražena komička značenja u filmu ne postoje). Žarko Stepanov igra namazanijeg Popaja, takođe razbojnika-muzičara, posebno upečatljivog u izvođenju muzičkih delova, zbog zanosne prodornosti glasa. Naročito snažne, gotovo eksplozivne pevačke, ali i komičke vrednosti nastupa donosi Dušica Novaković u ulozi Liline tetke, čuvara plaže. Ona je jedan falstafovski lik, ispičutura koja se osvaja flašom žestine, naprasita je, bučna i muškobanjasta, ali i karikaturalno izražajna kada namešta masku ženstvenosti, nežnosti, sa ciljem osvajanja Pika (ovaj lik je, na primer, znatno bujniji, sočniji od njegove drugačije, uzdržanije postavke u filmu, Olivere Marković). Opipljivu i komički efektnu karikaturu oblikuje i Slobodan Stefanović, u ulozi Majora Ditriha, autoriteta omađijanog Lilinim čarima. Duško Radović odgovarajuće igra menadžera grupe, mufljuza Stojka, Milan Antonić Kostu, Olivera Bacić Dragičević prgavu, nestašnu, ali i tužno usamljenu jevrejsku devojčicu Leu...

U predstavi Darijana Mihajlovića su posebno moćne grupne scene preplavljujuće energije, na primer, pitoreskni hor seljanki koje nude razne gastronomske specijalitete, ili spektakularna plesna tačka baletskog ansambla na plaži. Probojne su i dosetke u duhu našeg vremena, na primer Tetkino „pumpanje” stomaka nemačkog vojnika, ranjenika, izaziva najduži i najiskreniji aplauz tokom predstave.

I da se na kraju vratimo na početak, šteta je što ova ambiciozna i formalno razgranata produkcija nije upadljivije obogaćena značenjskom višeslojnošću. Istinska moć pozorišta se gradi snagom ideja i spoznaja, dok je forma (samo) put kojim se do njih stiže.