Noć iguane

Stefan je upoznao Džokeja dok je Džok radio u prodavnici zdrave hrane u severnom delu Sijetla druge godine 21. veka. Radnja je bila vlasništvo Džokove tadašnje žene, Amerikanke koja je takođe bila vlasnica salona za masažu i salona za jogu, sve pod krovom jednog tržnog centra. Nepotrebno je reći da je Džok bio vrlo zdrava i fleksibilna osoba.

Kad god bi Stefan navratio u tu radnju našao se sa Džokejom i ekipom u nekom takmičenju "ribolovačkih" priča i nadmetanju ko ima jači… scenario za film. Ekipu su sačinjavali "supruzi" sa Balkana, emigranti koji to više nisu bili i koje su žene poslale da kupe tofu, humus ili organske cerealije. Uglavnom su pričali o Meksiku. Začudo, nisu pričali puno o bivšoj im domovini, skoro nikad.

Stefan, koji je inače radio za jednu tehnološku firmu u okolini Sijetla, a i još poneki iz te grupe, voleli su da pričaju o normalnim letovanjima i poslovnim putovanjima u Meksiko Siti, Kankun, Puerto Vajartu, Macatlan itd… Normalne priče o plažama, ludim žurkama, lepim devojkama i dosta ...ali stvarno dosta tekile i kao vrhunac o švercovanju kubanskih cigara. OK, OK, znam dosadno do zla boga. To im je i Džokej govorio.

"Puerto Vajarta, Kankun...hahaha. Majstori, to vam nije Meksiko. To je Diznilend". Onda bi rukom podigao pramenove kose sa čela i otkrio poveći ožiljak... "Ovako se bato napušta Meksiko i dolazi u Čemeriku".

Zvali su ga glumac ... iza njegovih leđja, zlobno i iz ljubomore.

Džokejeva priča je isto vodila kroz Meksiko ali je zapravo počela negde u Slavoniji 1991. kada je kod nas generalno sve „počelo“. Posle završetka prvog čina u Hrvatskoj, kao svaki drugi glumac sa samopoštovanjem Džokej se preselio u Bosnu 1992. gde je što se tiče jednih odigrao uloge narodnih heroja, a što se tiče drugih uloge statiste u horor filmovima. Međutim, kako se i drugi čin završio, a treći počinjao Džokej je ukapirao da toj drami nema kraja i da bi ga nastavci te predstave ubili...bukvalno. Kao ratni izbeglica zapalio je za Francusku. Nabavio je lažne papire i zaposlio sa na jednom turističkom brodu kao konobar. Na jednom od tih krstarenja po Karibima i meksičkoj istočnoj obali, Džokej je odlučio da zaboravi da se vrati na brod i ostane u Meksiku... jadan Meksiko, samo mu je on falio.

Dolazak Džokeja na njegove obale nije bila jedina nesreća koja je pogodila ovu zemlju. Daleko od toga. Meksiko je imao nesreću što se našao "ispod" sadašnje najveće i kako stvari stoje odlazeće svetske sile. Meksiko je zemlja na koju se sa severa gleda samo kao mesto za godišnji odmor, izvor jeftine radne snage i kao konstantnu opasnost od emigracije koja iz Meksika konstantno hrli na sever.. To je jedna velika zemlja, bogata prirodnim resursima, kulturom i istorijom. Španci su okupirali ovaj deo sveta početkom 16. veka, porazili imperiju Acteka i večno dali svoj kulturni pečat Meksiku i celoj takozvanoj Latinskoj Americi. Skoro 300 godina posle dolaska Španaca, Meksiko je proglasio nezavisnost 1810. i počeo dugačak hod kroz mnoštvo ratova i krvavih obračuna. U svim tim obračunima skoro uvek su bili umešani i stranci, Španci, Ameri, Francuzi, a i naše bivše komšije Habzurgovci. Kako su Habzburgovci došli u Meksiko je isto "mutna priča" slična Džokejevoj. Francuzi su doveli u Meksiko Austro Ugarskog princa Ferdinanda Maksimilijana koji je postao Meksički Imperator Maksimilijan prvi. Glasine kažu da je Maksimilijan koga ću ovde od milja zvati "Maksa" bio u stvari Napoleonov unuk pa je tako po dedovini i dobio ovaj "ekspatrijatski" posao, sve sa beneficijama. Maksa je takođe bio stric Franca Ferdinanda i imao je sličnu sudbinu kao i njegov nesrećni nećak. Pro-američki republikanci su ga zarobili i pogubili 1867. Kao što znate Maksimilijanov nećak Franc je završio svoj život u bliskom susretu sa Principom u Sarajevu 1914.

Većina ovih ratova iako podržavanih od ove ili one velike sile, bili su ipak elementarne borbe koje su vodili obespravljeni protiv moćnih i bogatih, a ko je pobedio u toj borbi, zna se. Ta borba za večnu pravdu kroz istoriju ne može da se opiše crno-belo, naprotiv takva istorija proizvodi mnoštvo raznobojnih i snažnih likova kao što su revolucionari Zapata i Pančo Vilja ili kasnije kao slikari Frida Kalo i Dijego Rivera. Jedan Meksikanac mi je rekao da mu njihova istorija liči na indijanski čipkani konopac ili kao ogrlicu od dragog kamenja snažnih boja koja može istovremeno da bude ukras i nešto što će da te zadavi, pre ili kasnije.

Ne verujem da je bogata istorija ove zemlje bila razlog što se Džokej tu zaglavio, pre će biti da je razlog, barem inicijalno, bila neka mlada Meksikanka ali to su samo moje spekulacije. Posle nekoliko manjih poslova koji su ga uvek vukli na sever Džokej se našao na samoj granici sa SAD. Tu se i privremeno zaustavio.

Džokej je "živeo i radio" u Tihuani, gradu u državi Baha Kalifornija. Njegov poslodavac je navodno rentao imovinu na granici nekim "prevoznicima" koji su liferovali kolumbijsku robu preko grane na sever. Džokej je radio u paru sa jednim Rusom, Sergejom, čovekom pesničke duše i metalnih pesnica. Posao im je bio (barem kako je Džokej rekao) da sakupljaju taksu od hotelijera i restoratera koji su rentali objekte od Džokejevog šefa. Navodno, Džokov šef je zaposlio Srbina i Rusa kako bi impresionirao rastući broj stranaca koji su otvarali "poslovnice" u tom delu Meksika. Čari globalne ekonomije....

Kad god su ga pritisli da bliže opiše njegov život u Tihuani, Džok bi samo ubacio CD one portugalsko-francuske kreacije Manu Čao-a, i iz zvučnika bi pohrlile reči: "Dobro došli u Tihuanu, izvolite na tekilu, seks i marihuanu".

Voleo je život u Tihuani. Večna zabava i povremeno nasilje bez emocijalnih stega. Njegov kolega Sergej je međutim sve više upadao u bedak. Nešto ga je morilo "iznutra" i nažalost "so, tekila i limuna po kila" da citiram Montenigerse, više nije bilo dovoljno za spas njegove duše. Probao je i sa belim prahom ali sa istim rezultatom. Sergej je završio kao i njegov imenjak i pesnički kolega Jesenjin, sa konopcem oko vrata.

Poslodavac je krivio Džokeja za nepažnju i za manjak senzibilnosti kako nije uspeo da provali stepen emocionalne štete koja je uništila Sergeja. Imao je i dosta poznanica koje su mogle da posvedoče u njegovu "korist". Međutim, kad te u tom poslu šef ukori, tu nema svedočenja, vađenja, otpuštanja i "ljubičastih papirića", mora da se pali, i to brzo.

Sredio je već sledećeg dana sa jednim Kojotom, („kojot“ je nadimak od „milja" dat tipovima koji organizuju ilegalni prelaz meksičko-američke granice) da ga prebaci preko grane. Posle skrivanja i naprasnog "poslovnog puta" na istok do Čiuaue i posle 20,000 doloresa koje je platio Kojotu, jedne divne večeri bez romantike, Džok je upakovan u kamion "anonimno" i sa još gomilom Meksikanaca, Gvatemalaca, Salvadoraca i ostalih krenuo put obećane zemlje.

Nešto manje od jednog kilometra do prelaska granice, kamion su zaustavili meksički panduri, granicari ili neko drugi, nije bitno. ... Kad se čuo pucanj to pitanje je od nebitnog postalo sasvim, ali sasvim irelevantno. Kojot je verovatno završio u jarku, Džok nije hteo da spekuliše šta se događa i gde bi on završio. Odabrao je najvišeg naoružanog bilmeza. Zamahnuo je glavom i pogodio ga u bradu. "Granicar" je pokleknuo i ispustio pušku koju je Džok zgrabio i potrčao u noć. Krv sa lica će oprati tek kasnije... kad pregazi Rio Grande.

(/slika2)Džokejov sagovornik i tajni obožavatelj iz Sijetla, Stefan, je bio "kompjuteraš". Otišao iz Beograda još pre rata, školovao se u Londonu i završio na obalama Pacifika. Bio je oženjen Engleskinjom i imao je divnu kćerkicu. Stefan je voleo miran i bezbedan zivot na američkom severozapadu, a mogao je sebi i da priušti putovanja svuda po svetu. Žena mu bas nije gotivila Beograd tako da je na retka putovanja u Srbiju išao sam.

Kao zamenu za Srbiju Stefan je izabrao Meksiko.Najviše je voleo grad Puerto Vajarta, na obalama Pacifika u državi Halisko. Ulice tog grada su popločane kaldrmom, sa predivnim kućama i crkvom Svete Gvadalupe koja se nadnela nad ovim lepim gradom kao majka zaštitnica.

Stefan je bio i ljubitelj starih filmova. Jedan od njegovih najdražih filmova "Noć iguane" koji je režirao legendarni Džon Hjuston je sniman u Mismaloji, ribarskom selu južno od Puerto Vajarte. Film je baziran na priči Tenesi Vilijamsa. Glavni simbol "zarobljenog ljudskog duha" u tom filmu je iguana ( vrsta reptila koji živi u Centralnoj i Južnoj Americi) koju su Meksikanci uhvatili i zavezali za drvo u dvorištu hotela gde se odvija glavna radnja ovog filma. Kad je gledao film prvi put, Stefan je samo želeo da vidi Avu Gardner. Bio je zainteresovan komentarima njegovog oca da "Merlinka i nije nešto. Ava Gardner je zakon...". Stefan je samo hteo da proveri tu tvrdnju. Međutim, posle gledanja filma večno ga je zarobila, ne Ava, nego simbolika iguane i konopca.
Na sličan način ga je kasnije „zarobila“ i knjiga Vladimira Arsenijevića „Meksiko, ratni dnevnik“ koja govori o događajima na Balkanu 1999. godine.

Svugde gde je sedeo, pokraj bazena, na plazi, za barom, Stefan je namrgođen gutao strane ovog romana. Razne misli i osećanja su mu se motali po glavi. Potištenost, tuga i nerazumevanje kako ljudi jedni drugima mogu da čine strašne stvari. Osećanje izolovanosti u svetu koji ga je činio fizički sigurnim. Taj isti svet koji ga je držao u mentalnom zatvoru je ponižavao njegova sećanja svakodnevno putem svetskih medija. Knjiga mu je ipak dala i tračak nade da nije sve izgubljeno za ljudsku rasu, da se mi ipak možemo pomiriti i živeti zajedno iako dolazimo sa totalno različitih strana zemlje, planete ili tačke gledišta...i da se možemo osloboditi udobnog i beznačajnog života u zamenu za život sa smislom.

Tok misli mu prekinu glas njegove žene: "Dragi, molim te izađi na balkon i prostri veš". Stefan je ustao i još uvek zamišljen krenuo... odjednom noge su se digle gore, glava krenula dole ka podu. Tras!!! Zavladao je mrak. Probudio ga je glas, a zatim i zabrinuto lice brkatog meksikanca "Gospodine, gospodine... koliko prstiju vidite? Kako se zovete? Gde se nalazite? E kod tog zadnjeg pitanja je zastao. Nije baš bio siguran. Hitna pomoć ga je odvela u bolnicu.

Snimili su mu glavu, sve je bilo OK, samo je malo opalio glavom o mokar pod... prostirući veš. Ranu su zašili uz napomenu da će zavoj na glavi morati da nosi izvesno vreme. Stefan je u tom trenutku pomislio na ... Džokeja.

Čim su se vratili za Sijetl, sledećeg dana Stefan je izmislio razlog da ode do prodavnice zdrave hrane. Čim ga je ugledao, Džokej je uzviknuo: „Šta ti se dogodilo čoveče!?"

"Graničar Džok, graničar", odgovorio je Stefan.

Dok je vozio nazad kući, Stefan je razmišljao o konopcima i načinima da ih sečemo, kidamo ili ipak samo elegantno odvežemo i o tome kako naći zadovoljstvo u svemu tome, uprkos nas samih. Odlučio je da ga ipak odveže, polako i na miru.

P.S. Neka mesta i imena namerno su izmenjena da bi zaštitili identitet aktera ove priče. Identitet pisca zaturen je sasvim slučajno. Ako ga nađete molim vas ne vezujte ga za drvo, radijator ili za bilo šta drugo. Pustite ga, naći ću ga ja već, kad tad.