Cipelice moje, al" mi lepo stoje

Za promenu, od nervoznih lica brokera sa velikih berzi, neke druge slike su protekle sedmice obišle svet. U Jutarnjem programu RTS-a, u javljanju iz Bora, radnik Rudarsko-topioničarskog basena pohvalio se kako ima novu radnu opremu, sa naglaskom da ima i nove, radne cipele. Prilog skroman, gotovo neprimetan, ali indikativan. Najednom su svi počeli da obraćaju pažnju na cipele, čemu sve služe i šta se sa njima može uraditi. Mogu biti zaštita na radu, modni detalj, povod za dramski zaplet, muzički napev, ali i politički argument. U „Đidu“ kod Janka Veselinovića jedan od junaka nosi žute cipele oko kojih se pletu komični obrti. Na njima se klate manekenke na modnim pistama, u beskrajnim povorkama na fešn kanalima. „Štiklom u vrata” svake nedelje udara Suzana Zlatanović na TV B 92 u svojoj stalnoj emisiji, označavajući ženski, lični pristup temama. Ima i dečja pesmica: cipelice moje, al’ mi lepo stoje... Okosnica bestseler – sapunice „Seks i grad” je vraćanje izgubljenog samopuzdanja glavne junakinje Keri Bredšou – kupovinom skupe, markirane obuće.

Sudarajući i kombinujući slike sa različitih meridijana, televizija pokazuje kako neko dobija, a neko – gubi cipele. U antologiju nezaboravnih priloga protekle sedmice svakako će ući prizor sa konferencije za štampu odlazećeg američkog predsednika Džordža Buša koga je irački novinar, za rastanak, pozdravio cipelom kao bombarderskim projektilom. Očigledna simbolika gesta – neki nisu zaslužili da budu ljubaznije ispraćeni – snimak od nekoliko sekundi koji je obišao svet propraćen različitim komentarima. Gnevnog žurnalistu je pretvorio u nacionalnog heroja, koji je bosonog stigao u zatvor.

LINIJA RAZDVAJANjA. – Druga slika koja je otišla u etar nema nikakve veze sa prethodnom. Bila je senzacionalna na drugi način. Stigla je iz beogradskog Vrta dobre nade gde su svetlost dana ugledala dva bela lavića, retki primerci ugrožene životinjske vrste. Ovi mali glumci zaslužili su da budu islikani sa svih strana, što verovatno zahteva strpljenje i snimatelja u zasedi, a nismo baš sigurni da je to urađeno najbolje moguće. Moglo je to i bolje da se „uslika”, a ne onako, u prolazu. Više vremena je dobio direktor Zoološkog vrta nego lavići i njihova majka...

Kako se približava Nova godina, sve više vremena na malom ekranu dobijaju i deca. Kao lavići. Dovode ih u jutarnji program, dele im se pokloni, obećavaju kompjuteri, vode humanitarne akcije. Jedan je dečak (kojeg je svojevremeno otkrio Branko Stanković u „Kvadraturi kruga”) dobio priznanje za podvig godine zato što je na svoja nejaka leđa preuzeo breme izdržavanja porodice, a pri tome je dobar đak. Radio-televizija Srbije je (uspešno) vodila akciju „Teleton” prikupljanja novca za opremanja porodilišta u Srbiji.

Uprkos ekonomskoj krizi i besparici, eto, uvek se nađu dobri ljudi koji hoće i mogu da pomognu. Sve to zvuči plemenito, ali ostaje dilema postoji li linija koja razdvaja svrsishodan humanitarni čin od vađenja iz siromaštva i privremenog pokrivanja bede. Jer, u ovoj zemlji ima mnogo onih na ivici egzistencije, što je potvrđeno i tokom razgovora u emisiji „Da. Možda. Ne” u sredu uveče na Prvom programu RTS-a, koji je prevashodno bio posvećen nezavidnom položaju starije populacije na koju svi pokušavaju da sruče uzroke i posledice ekonomske krize. Sit gladnom ne veruje poručuje Olivera Kovačević u ovoj raspravi u kojoj je učestvovao šaroliki sastav, jedan ministar, jedan zamenik gradonačelnika i jedan uspešan biznismen. U takvoj kombinaciji vrludalo se sa teme na temu, a jedan od zaključka bi mogao biti: oni koji imaju malo ne znaju koliko im mnogo treba. Pa ih i ne treba podsećati.

MALI HEROJI. – Ali, vratimo se deci koja ulaze u novogodišnji dekor, sedeći za bogatom trpezom i grickajući slatkiše u reklamama. Ili postaju akteri potresnih reportaža o zloupotrebama, maltretiranju, fizičkom zlostavljanju. Ili koji, iako mali i nezreli, svojom mentalnom snagom i psihičkom stabilnošću postaju mali heroji.

Problem je u tome što televizija svima njima ne može da pomogne. I za reportera, kao što je Branko Stanković, koji uđe u socijalnu oblast postaje delikatno dokle se u tome može ići, kako odabrati slučajeve, kome biti dobrotvor, a o čije se nevolje oglušiti. Jer, broj onih kojima treba prijateljska ruka se ne smanjuje. Naprotiv.