Ovce žele vuka za pastira

Da nam košmarna vremena nisu pokidala živce ne bismo preplaćivali i podmićivali članove raznoraznih žirija i saveta da cedeći suvu drenovinu smišljaju srpske brendove. Kad bismo se uozbiljili shvatili bismo da je život već odlučio – haotična i košmarna tranzicija naš je najoriginalniji proizvod. Da joj kraj još uvek nije na vidiku svedoči činjenica masovnog prelaska sa bensedina na antidepresive. Neuredni i razbarušeni štrčimo u svetu koji određuje jasna pravila igre, koji zna kuda se kreće i zna šta mu je cilj. Svi sem nas trude se da turistima ponude najbolje što imaju. Krenuli smo obrnutim putem i nekonvencionalnim načinom razoružali sterilne zapadnjake u nameri da im ne ugađamo. Retko ko se ovde ljubazno smeši, malobrojni muzeji su najčešće zatvoreni zbog renoviranja, hotelske sobe nisu tople i obično prokišnjavaju, sve je bezrazložno skupo... S jedne strane neprilagođenost i neposlušnost, a sa druge naivnost jer su mnogi kapitalizam zamenili pojmom demokratije. Baš kao da je vladavina kapitala – vladavina naroda.

Posle elegantno skrojene petooktobarske "revolucije" većina je očekivala da će iz pakla ušetati pravo u raj. Ubrzo, svima je postalo jasno da nam predstoji put kroz čistilište i da će opstati samo oni koji imaju "realnu perspektivu". Sedam godina kasnije rezultat je sledeći: "Jedni žive sve bolje, a drugi sve gore. Onima kojima je bilo dobro – sada je još bolje, a onima kojima je bilo loše – sada je još lošije. U društvu u kojem dominira teško održiva mešavina socijalizma i kapitalizma, koja se imenuje kao tranzicija, pouzdano se zna ko gubi sa nestajanjem socijalizma, a ko dobija nastajanjem kapitalizma. Socijalističkim gubitnicima je sve gore, a kapitalističkim dobitnicima sve bolje. Četvrtina ispitanika u našem prošlogodišnjem istraživanju (CESID) sebe vidi kao gubitnika, a šestina kao dobitnika. Većina od 55 odsto ne vidi sebe ni među dobitnicima ni među gubitnicima, ali se komotno može pretpostaviti da se ova četvrtina gubitnika nalazi među polovinom koja je tvrdila da je u socijalizmu živela bolje", kaže sociolog Srećko Mihailović.

Ipak, situacija se malo popravlja – građani svoj život ocenjuju boljim nego juče. Naš sagovornik ističe: "Ako u raspoloženja pozitivne energije ubrojimo nadu, optimizam, veru da će biti bolje, spremnost da se učestvuje u promenama – nalazimo da je pozitivno raspoloženo tri petine (60 odsto)  građana. Ako u raspoloženja negativne energije ubrojimo strah, zabrinutost, nemoć, beznadežnost, bes, gnev – nailazimo da je tim raspoloženjem zahvaćena četvrtina građana. Ostali imaju pomešana osećanja, ili su ravnodušni prema svemu. Bolje je bilo samo neposredno posle događaja u jesen 2000. godine, kada je pozitivna energija  bila prisutna kod gotovo tri četvrtine građana, a negativna kod jedne petine. Već u leto 2001. godine beležimo pad raspoloženja pozitivne i rast negativne energije, što je trajalo sve do ove godine" (vidite tabelu).

Vođena građanskom željom za promenama, politička elita nas je povela u kapitalizam, ali kao da je promenu sistema nekako švercovala. Još uvek je izrazito ambivalentna svest građana kada je reč o kapitalizmu. Pozivajući se na istraživanje koje je obavljeno pre godinu i po dana, Mladen Lazić, profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kaže: "Dobre strane kapitalizma prihvataju se u potpunosti – individualizam, mogućnost definisanja vlastite sudbine preko svojih sposobnosti, pravo na izbor, demokratska orijentacija, pluralizam... S druge strane, izrazita je težnja da se zna hijerarhija autoriteta – neko ko donosi odluke i garantuje okvire u kojima se deluje i to da garantuje ne kao bezlična institucija nego kao određeni pojedinac – vođa." Ova izrazito ambivalentna vrednosna orijentacija izražena je među svim grupama stanovništva. Ipak, nešto manje kod visokoobrazovanih.

Koji su razlozi spore adaptacije na promene koje smo navodno većinski priželjkivali?

Svedoci smo da je većina očekivala da će joj problemi biti rešeni već samo zato što je došlo do promene režima. Posle sankcija, siromaštva, ratova i bombardovanja svima je bio potreban predah. Ali, stvarnost je nametnula potpuno drugačiji ritam. Otuda bes, zbunjenost i depresija. Mnogi su mislili da će konačno u zasluženu penziju, ili da će im se dozvoliti tajm-aut. Pri svemu tome ne treba zaboraviti da smo decenijama bili oslobođeni balasta lične odgovornosti. Na nova pravila igre niko nas nije pripremao. Setimo se kako su nas vaspitavali za socijalizam. Za kapitalizam nisu. Psiholozi se zato slažu da mu još nismo dorasli jer tek učimo da izlazimo iz stanja "naučene bespomoćnosti". "I dalje postoji potreba da sebe vidimo kao žrtve, jer iz pozicije žrtve crpimo moć. Pozicija žrtve je moćna pozicija, ona donosi privilegije i zaista je teško odupreti joj se. Ako pokušamo, osećamo strah, jer je strah neizvesnost", kaže psiholog Zoran Ilić. On savetuje da svako pronađe svoju izvesnost. Da bi se ona pronašla neophodno je da krenemo od početka: da kao deca naučimo da puzimo, pa da hodamo. Mi bismo hteli odmah da trčimo. Kao u vicu – doktore, kad mi skinete gips, da li ću moći da sviram klavir? Moći ćete. Divno, ja nikad nisam svirao klavir!

Teško je i danas sedam godina kasnije. Čak i kad je sasvim jasno da nam se standard popravio (i kad tu činjenicu svi priznaju), to još ne znači da nam se život vratio u normalu. Jasnije je kako stvari stoje ako se zna da oko 700.000 ljudi živi veoma loše. Samo između deset do petnaest odsto stanovništva u Srbiji živi prilično pristojno – solidnostojeća srednja klasa. Novokonsolidovana srednja klasa uz ekonomsku i političku elitu (broji se promilima), kako kaže Mladen Lazić, glavni je zaštitnik promena u našem društvu: "Oni su sasvim svesni svojih interesa jer imaju šta da brane, za razliku od siromašnih koji niti mogu da prepoznaju svoje interese, niti mogu da se jasno postave iza neke političke alternative. Oni su apstinenti ili su dezorijentisani, još uvek ne razlikuju demagogiju od realnih obećanja. Tek kad budu znali šta biraju, odnosno kada budu imali alternativu, moći ćemo da kažemo da smo postali demokratsko društvo. Ovako imamo privid demokratije koja se odvija kao igra elita – elita koje nas zavode."

Jasno je i da elita rizik promena ne preuzima do kraja, kaže sociolog Zoran Stoiljković, profesor na Fakultetu političkih nauka. "Određuje nas nedovršena demokratizacija. I to je kompromis u cilju izbegavanja mogućnosti da većina tranzicionih gubitnika iskoristi demokratska sredstva da vrati stvari na staro. To jeste neka vrsta lukavstva. Međutim, kompromis koji je država pravila često je bio neproduktivan. Podržavala su se i podržavaju preduzeća koja nemaju tržišnu šansu jer imaju veliki broj zaposlenih i kad je to bio rizik da se izgubi vlast. Paralelno, zaposlenost u javnim preduzećima je rasla zato što je svako ko je politički dolazio na čelo neke firme imao klauzulu da ne može podizati zaposlenost više od deset odsto. To u prevodu znači – ne otpuštamo one koje ste vi doveli, ali dovodimo svoje." Naš sagovornik kaže da prisustvujemo disciplinujućem delovanju krize. Država trenira strogoću na najranjivijima – penzionerima – najavljujući reformu penzionog sistema. Tu je i priča o zamrzavanju plata u javnom sektoru koja istovremeno otvara problem eventualnog rekonstruisanja i privatizacije.

Da rezimiramo. Samo oko 15 odsto ljudi u našem društvu shvata o čemu se radi i zna da zaštiti sopstvene interese. Preko 80 odsto drugih praktično je izgubljeno u tranziciji. Reč je o ljudima nižeg obrazovanja, nižeg materijalnog statusa, starijim i ljudima sa sela.

Kojim faktorima još možemo da zahvalimo za svoju masovnu izgubljenost u vremenu i prostoru?

Kada se kod nas ugasio, kapitalizam je do Drugog svetskog rata bio na samom početku razvoja. Svest o tome da je odgovornost za sudbinu pre svega individualna još nije prodrla u srpsko društvo. Kod nas se potom na nerazvijeni kapitalizam nadovezao socijalizam koji je na nešto drugačijim osnovama učvrstio tu svest. "Zaštita radnog mesta (bez obzira na radne učinke) i zaštita najamnina od rezultata rada ključne su odrednice samoupravljanja. I te dve stvari su suština radničkih zahteva danas. Oni traže od države da im zaštiti radno mesto bez obzira na to što država nije vlasnik ili što ne može da im zadrži radno mesto, čak i kada jeste vlasnik – jer preduzeće više ne može beskrajno da se donira. I danas zaposleni traže zarade mimo realnosti koju je preduzeće sposobno da postigne na tržištu, i to traže jednako i u državnim i u već privatizovanim firmama (što je najočevidniji zaostatak samoupravljanja). Svest da je došlo do rascepa vlasništva (državnog i privatnog) nije široko prodrla", zaključuje Mladen Lazić.

Sve nabrojano su razlozi zbog kojih država nije spremna na one oblike surovosti koje čini moderna kapitalistička država. Osim što se tako zavode birači, to se čini i zato što još nije učvršćena legitimnost novog poretka. Kada su davno Istočnoevropljani sanjali o kapitalizmu imali su u vidu nekadašnji evropski socijalni kapitalizam u kome je uz tržišnu utakmicu postojao i socijalni aspekt – država je brinula o žrtvama tržišne utakmice. Kapitalizam koji nam je stigao sasvim je druge vrste. Nemilosrdan je prema svim kategorijama koje su ranije uživale zaštitu. Zato je krajnje vreme da počnemo da ližemo svoje rane. Psi to najbolje znaju.