„Partizan" je jednostavno – ljubav

„Nikada u životu ništa ne čekam, ja uvek idem napred. Kad se pojavi neki problem, ja ne plačem – već ga rešim”, stav je novinarke Biljane Obradović, koja je bila gošća „Politikinog” podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar”. Naša sagovornica se bavila manekenstvom, zatim je bila voditeljka popularne emisije „Siti” kada je postala prepoznatljivo televizijsko lice, a dugi niz godina uspešno uređuje i vodi svoju autorsku emisiju „Biljana za vas”. Do sada je intervjuisala više stotina svetskih zvezda, što je malo kome sa ovih prostora pošlo za rukom, a uz to je dugo godina bila portparol Fudbalskog kluba „Partizan”.

– Bila sam 12 godina zadužena za medije i komunikaciju kao portparol FK „Partizan”, pa se dešava da me ljudi zaustavljaju na ulici i da me zovu „Bilja Partizan”, a oni stariji me uglavnom pamte kao „Bilja siti”, zbog emisije koju sam davno vodila. Ko zna kakva sam u poslu – zna, a nekim drugim ljudima koji ne znaju – nemam potrebu da se dodvoravam – ističe Obradovićeva.

Smatra da svako doba nosi neke svoje draži, neke svoje ekskluzive i da ne pamti tačno sa kojim je sve svetskim zvezdama obavila intervjue.

– Sećam se intervjua sa Džonom Kazablankasom, koji je bio jedan od najuticajnijih ljudi u svetu mode. A najveća želja mi je bila da završim karijeru intervjuom sa glumcem Džordžom Klunijem. I uradila sam ga, to je bio moj prvi veliki filmski intervju. Na kraju sam sela i nisam znala šta ću dalje. To je bilo devedesetih godina prošlog veka kada smo bili pod sankcijama, kada je u svetskim medijima ružno pisano o našoj zemlji, a kada kažete da je neko iz Srbije, oni ne znaju da li ste iz Sirije ili Sibirije. Ja sam došla na zakazani intervju u Berlin, bila sam maksimalno pripremljena za razgovor, a on me je pitao: „Pa kako si ti iz Srbije? Ja totalno drugačije zamišljam Srpkinje.” Do 2009. godine bila sam najbolji ambasador Srbije u svetu. Bila sam po 300 dana godišnje na putu i imala sam najveće sportske i filmske ekskluzive. Nije bilo lako, jer tada kada se pomene Srbija, svi su bežali od nas. Ja sam dostojanstveno i stojički predstavljala našu zemlju. Od svih intervjua moram da izdvojim one sa Vudijem Alenom, sa Nikol Kidman, sa Andželinom Džoli, kao i sa Benom Aflekom, koji je sjajna osoba. Uradila sam intervjue i sa Kijanom Rivsom, Vin Dizelom, reportaže iz bekstejdža „Viktorije sikret” i razgovore sa „Viktorijinim anđelima” – Adrijanom Limom, Aleksandrom Ambrozio i Irinom Šajk dva puta u Njujorku i Parizu – objašnjava Obradovićeva.

Oni koji su gledali njene intervjue kažu da su često mislili kako je njoj sve lepo i lako, a da je ona zapravo mesecima morala da čeka da bi došla prvo do tih intervjua.

– Morala sam da napravim biznis plan za svaki intervju. Meni to nije televizijska kuća plaćala. Trebalo je naći sponzore da bih mogla da platim dve avio-karte i dnevnice za snimatelja i mene, vize, smeštaj… Sada mi ne nedostaje ta trka, jer sam u nekim godinama kada želim mir, lagodan i lep život, ali pomalo mi nedostaju takvi intervjui. Mnogo toga danas je izgubilo smisao, a meni je bitan kredibilitet. Nisam fan digitalizacije. Moramo svi da idemo u korak sa vremenom, ali meni je sve to tako postalo površno. Mislim da veštačka inteligencija može doneti dobro kad je u pitanju medicina, zdravstvo i nauka, ali da moramo da je kontrolišemo. Svi volimo da dođemo u medijsku kuću „Politika”, jer se zna ko radi u „Politici”, kako se piše za „Politiku”, koji novinari ovde rade. Ali, dešava se da sada na nekim velikim manifestacijama, što si veća „dileja”, što dođeš sa manje stvari na sebi – to više zauzimaš medijskog prostora. I onda te više „šeruju” po društvenim mrežama. Koga interesuje da li je Bilja uradila intervju s ovim ili sa onim, ali ako nešto pogreši pisaće se da sam ćurka, plavuša, koja ništa ne zna. I onda ispod te vesti ide na stotine komentara. To možemo da podnesemo mi koji imamo više od 40 godina, ali se bojim da ove devojčice sa 20 to ne mogu, pa dolazi do raznih problema, do nesigurnosti… – ističe gošća našeg podkasta.

Bila je na „Roland Garosu” 1998. godine i uradila je intervjue sa Venus Vilijams i Novakom Đokovićem, pa je 2002. godine otišla u Indijanapolis na Svetsko prvenstvo u košarci kad smo pobedili „drimtim”, pa na Olimpijske igre, pa na razna prvenstva…

– Radila sam reportaže o FK „Partizan”, ali nikada nisam želela da se bavim fudbalom, mene to nije zanimalo. U jednom trenutku sam poželela da napravim reportažu o tome kako su izveštavali novinari koji prate Partizan i Crvenu zvezdu pred večiti derbi. I posetili smo tada „Sportski žurnal”, bili smo u „Partizanu” i na stadionu „Rajko Mitić”. Navijam odmalena za „Partizan”. U klub sam došla s 35 godina, posle 15 i više godina ozbiljne novinarske karijere. Kada je došao trener Lotar Mateus u „Partizan”, ja sam bila prva novinarka koja je uradila veliki televizijski intervju sa njim. Posle sam dobila poziv da da odem u Tursku i uradila sam fenomenalnu emisiju o timu koji se tamo nalazio, a potom sam dobila poziv da pomažem kad god mogu klubu, jer nisu imali budžet za marketing. Onda su me pozvali 2012. godine da uradim za njih jednu konferenciju za novinare i ostala sam kao portparol za medije i komunikacije do novembra 2024. godine.

Do tada je promenjeno 19 trenera i 400 igrača. Prve godine u „Partizanu” sam volontirala, posle sam imala platu od 30.000 dinara, pa 60.000, pa 80.000. Nisu bile tačne priče da sam imala 10.000 evra. „Partizan” je jednostavno – ljubav i ja jako dobro znam koliko sam i šta sve uradila za klub i ono što je meni najvažnije: da sam stvorila neka drugarstva i prijateljstva za čitav život. Za 12 godina bila sam samo tri puta na godišnjem odmoru po šest dana. Ali, ne mogu da kažem da je to bio godišnji odmor, zato što nisam isključila telefon, nego sam i dalje radila. Praktično sam na pravom godišnjem odmoru bila tek prošle godine, kada sam pomerena sa mesta portparola i kada sam uzela četiri nedelje odmora. Počela sam da osećam sebe, da primećujem cveće, da primećujem kada pada kiša, da mi ništa ne smeta i da se ujutru budim radosna bez razloga. Zapravo, ja sam 12 godina bila u jednom leru. To nije normalno – pojašnjava Obradovićeva.

Naša sagovornica se svojevremeno suočila sa jednom teškom dijagnozom, tumorom pankreasa.

– Imao je 600 grama i 11 centimetara. Ja sam deset godina osećala tegobe. To je bio cistični tumor pankreasa i na vreme je otkriven. Ja jako uredno živim i primetila sam da posle određenog perioda, kad sam mogla da treniram po pet puta nedeljno, da kako počnem da treniram, tako dobijem temperaturu, umorim se, kao i da po četiri nedelje ne mogu da se oporavim od ciklusa. I onda su mi doktori govorili da je to hipotireoza, koja daje slične simptome, depresiju, umor, iako sam primala terapiju… Endokrinolog Đuro Macut, koji je sada premijer, mnogo mi je pomogao i izuzetno ga poštujem. Ja sam u tom periodu pokušavala da sebe pronađem, pa sam išla na jogu, pa na obuke za meditaciju, sve što je moglo da mi pomogne malo da se izdignem, ne znajući da čudovište raste kod mene u stomaku. Božja ruka me je spasila. Ništa nije slučajno. Koleginica mi je preporučila doktora Lazarevića, sjajnog lekara, kod koga sam otišla na ultrazvučni pregled stomaka, koji se šokirao onim što je video, poslao me je na hitan pregled kod gastroenterologa i onda sam došla do dr Nikice Grubora, koji me je operisao. Imala sam rez od oko 20 centimetara. Četiri sata je trajala operacija i dan-danas sam svima u toj klinici zaista zahvalna. Svi me pitaju da li sam se plašila. Nisam se plašila. Taj period oporavka je nekako najteži. Nisam smela da vežbam 10 meseci. Kad dobije čovek jednu takvu dijagnozu, obrne mu se čitav svet, niko to ne očekuje. Teško je i kada ležite u bolnici. Mislim da sam bila najhrabrija pacijentkinja u Prvoj hirurškoj klinici, nisam suzu pustila… Tek tada u stvari vidiš kako ti neke obične stvari kao što je, na primer, kafa mnogo znače jer nisam mogla da se mrdnem, bila sam vezana za infuziju. Samo sam mogla da gledam ljude kroz prozor kako pričaju i piju kafu… To je jako bio bitan period u mom životu, jer sam se kompletno vratila sebi, resetovala sam se – rekla je Obradovićeva.

Kada je reč o privatnom životu, ona kaže da je svaki izbor muškarca naš izbor i da nam svako daje lekciju kako bismo nešto naučili.

– Svaki muškarac sa kojim sam bila u vezi u tom trenutku je bio onaj pravi. Ja sam imala nekoliko veza i živela sam sa njima po tri-četiri godine. To je bilo u periodu kada sam imala 24 godine, pa onda kada sam imala 34 godine i sada do pre određenog perioda. To su bili kao mali brakovi, samo što nismo imali potpisan papir. I svako od nas je učio neku određenu lekciju, dobru ili lošu. Jer, mi moramo da znamo šta je zaljubljenost, a šta je zajednički život. Zaljubljenost prođe posle godinu dana... Svi moji izbori su bili pravi, svi su bili dobri za određeni period, ali kako godine idu – sazrevamo. Sad sigurno ne bih izabrala onog muškarca sa kojim sam bila kada sam imala 20 godina. Ja sam zaista jako mila i draga. Ali nisam „njanjava” i nesposobna. Možda muškarci vole žene koje plaču, koje „trepću”, koje ništa ne znaju. Meni je jedna drugarica rekla jednom da je mužu saopštila da ne zna da otvori veš-mašinu. Očigledno da to prolazi. S druge strane, mislim da su žene postale malo agresivnije, a muškarci malo slabiji. A, ipak, kod nas pomalo vlada mišljenje da ako žena nije dovoljno izmučena, ako nije pala u nesvest – ona nije dobra žena – smatra gošća našeg podkasta.

Sreća je za svakoga drugačija

Gošća našeg podkasta kaže da svako od nas kroji svoj recept za srećan život.

– Domaćica koja kuva ručak i sedi sa decom, ona je najsrećnija. Žene koje su se odlučile da imaju karijeru, one su najsrećnije. Onaj radnik koji čisti ulicu i smeje se, možda je nekada srećniji od nas. Recept za srećan život ne postoji. Sreća je za svakoga drugačija. Kad nije bilo mobilnih telefona, sedeli smo sa prijateljima, išli smo na neke ručkove i večere, pa na izlete, smejali smo se i pričali… To je sreća. Tek sada u stvari vidim koliko su vikendi potrebni ljudima. I tek sada razumem one ljude koji neće da se jave na telefon vikendom – kaže Obradovićeva.

Mučim se da bih bila vitka

Biljana Obradović otkriva  da se mnogo muči kako bi ostala vitka i u top formi.

– Nije mi lako. Ja sam tanka, ali nisam mršava, treniram, pazim šta jedem, sada mnogo više nego ranije, pa onda prekršim pravila… Kao i sve žene dešava se da oteknem jer imam Hašimoto tireoiditis, problem sa štitastom žlezdom, koji ima svaka treća osoba, a imala sam i druge zdravstvene probleme. Idem redovno kod kozmetičara, a preporučujem i kolagenske tretmane lica gde se ubrizgava kolagen ili odlazak na PRP tretmane – ističe Obradovićeva.

Ljudi ne vole potpunu iskrenost

Naša sagovornica ističe da joj smeta što u današnje vreme prolazi površnost, neki laki sadržaj, kratki snimci na društvenim mrežama koji „udaraju” na nešto što ljudima ne prija.

– Ljudi ne vole kad si preterano iskren, osim ako se njima ne ulaguješ. Volela bih da se znanje i obrazovanje vrate na onu razinu kada smo poštovali profesore, kada smo ustajali kada oni uđu u učionicu, kada smo nosili kecelje. Kad obučeš kecelju, nije važno da li ti je mama kupila „Balensijagu” ili „Bos”, nego svi imaju iste kecelje. Moramo da se vratimo tim nekim tradicionalnim stvarima, bez obzira na to što je to možda bolno za neke roditelje koji su okruženi pomodarstvom – ističe Obradovićeva.

POGLEDAJTE CELU EPIZODU