Loši susedi

Slovenija i Hrvatska su opet oživele svoju komšijsku svađu oko međe, podigavši je ovoga puta na viši nivo i prebacivši na novi teren – u Evropsku uniju. Njihova na momente sasvim nediplomatska polemika pri tome prevazilazi okvire bilateralnog spora, postajući na neki način i stvar principa koji se tiču i drugih. Na neki način i Srbije.

Slovenija tvrdi da su njeni nacionalni interesi postali ugroženi novom činjenicom: da je, u okviru svojih obaveza na putu u EU, Zagreb u Brisel poslao i neke dokumente koje bi, tvrde u Ljubljani, neko mogao da tumači i kao prejudiciranje rešenja graničnog spora, koji je stvoren prilikom osamostaljivanja dve države, dakle, u procesu raspada SFRJ, kada su, nažalost, izazvane i mnogo veće drame od nedoumica na čijoj su strani neke njive uz reku Muru ili dokle su čije vode u Piranskom zalivu, odnosno šta je u čijem katastru.

Elem, Slovenija je zapretila da će, pošto je već unutra, prvom „južnom” susedu onemogućiti da prođe kroz ista vrata koja vode do punog članstva u briselskom klubu. To je podiglo temperaturu zvaničnika u Zagrebu i spor je dobio dimenzije koje sigurno neće obradovati ni briselsku centralu.

Dilema koja proističe iz ovog zapleta i čini ga relevantnim i za nas – jeste da li u pregovore oko pristupanja Uniji, pored ispunjavanja uslova koji se tiču unutrašnjeg uređenja države i pridržavanja pravila međunarodnog bontona, mogu da se unose i bilateralna pitanja? To jest, da li oni koji su već unutra mogu tu činjenicu da zloupotrebljavaju za ostvarivanje sopstvenih interesa na račun onih koji su još pred vratima EU?

Izgleda da mogu. Još 2005. Dimitrije Rupel, tadašnji šef slovenačke diplomatije, otvoreno je izjavio da Slovenija mora da iskoristi to što Hrvatska vodi pregovore o priključivanju EU „za ostvarenje svojih vitalnih interesa”.

Hrvatska je, u međuvremenu, to ocenila kao čisto ucenjivanje: u jednom komentaru „Večernjeg lista” to je bio povod i da se konstatuje kako je „Slovenija ucenjivala i bivšu Jugoslaviju, a to čini sada sa EU”.

Ne baš preterano evropsko ponašanje, reklo bi se, ali samo ako na EU gledamo kao na društvo koje se dosledno pridržava visokih principa. Bolje bi, naime, bilo da na vreme stavimo druge naočare – da Uniju doživljavamo i kao klub koji, istina, ima svoja pravila, ali u kojem je svako upravo zbog svojih nacionalnih interesa.

Zašto bi se inače Slovenija i Hrvatska svađale oko granice, ako između njih, kad i Hrvatska uđe u EU, ne bi trebalo da bude granica, sem onih u zemljišnim knjigama?

I nas, uostalom, sada blokira Holandija, opet ne iz principa, nego zbog unutrašnjih političkih interesa. A ko zna šta nas čeka kad Hrvatska jednog dana bude unutra, a mi, kao danas oni, pred vratima.