Od „parnog valjka" ostao samo nadimak

Ni treći put ovog proleća Partizan nije savladao TSC u Beogradu. U borbi za bodove, 29. marta, bilo je 0:0. Pogodaka nije bilo ni 2. aprila, u četvrtfinalu Kupa Srbije, kada je u maratonu s bele tačke tim iz Bačke Palanke bio uspešniji. U nedelju su konačno pali golovi. „Crno-beli” su poveli, a onda je TSC preokrenuo i pobedio s 2:1.

Partizanu bodovi više ništa ne znače, jer se ušančio na drugom mestu i ne može odatle ni da se popne, niti da ispadne. Ali, to ne znači da treba da rasprodaje ugled. Na stranu što već godinama ne može da pobedi kod kuće TSC (jednom je bilo čak i 4:0 za goste), nego kako igra ove sezone odlično je prošao.

Kada je za Novu godinu preuzeo tim Blagojeviću niko nije zavideo. Partizan je ličio na brod u koji voda kulja sa svih strana. Stanje je bilo takvo da o tituli prvaka nije moglo ni da se mašta, a za drugo mesto je predstojala neizvesna borba. Što na sreću, što na junaštvo, taj zadatak je ostvaren mnogo pre roka. Međutim, u Kupu Srbije, koji je preostao kao jedina nada da se konačno osvoji neki trofej, ništa nije urađeno.

Prazne vitrine i ove godine same po sebi ne bi bile bogzna kakav problem. Zahvati suša i kudikamo veće i bogatije klubove. Mančester junajted, ne tako davno evropski strah i trepet, spao je na niske grane, Hamburger, bivši prvak Starog kontinenta, klub koji se nekada ravnopravno hvatao ukoštac s Bajernom, posle nekoliko godina „robijanja” u Drugoj ligi vratiće se u najjaču nemačku ligu, Sent Etjen, koji je sedamdesetih godina bio u Francuskoj ono što je sada PSŽ, ispada iz lige, pa se vraća i tako u krug.

Nije Partizanu prvi put da dugo bude praznih šaka. Od 1949. do 1961. nije bio prvak (za utehu je uzimao Kup Jugoslavije 1952, 1954. i 1957), od 1965. do 1976. ama baš ništa nije osvojio, a na trijumf u Kupu je čekao čak 32 godine (od 1957. do 1989). Sada je poslednji put bio šampion 2017, a u Kupu Srbije nije slavio od 2019.

I posle tolikog hodanja po mukama ne primećuje se da je na pravom putu, ne vidi se da zna kako dalje. Klub je u vodi do guše, opstanak mu je ugrožen, ali to ne treba da bude razlog da ova ekipa i stručni štab budu potpuno oslobođeni odgovornosti.

Blagojević, a i privremena uprava, zatekli su i vojsku i naoružanje takvo kakvo je i tu nisu mogli ništa suštinski, imajući u vidu dužničke okove, da poprave. Ali i s onim što je na raspolaganju moralo je nešto da se poboljša u igri. Lako je Realu, Barseloni ili Bajernu da preko noći dovedu sve što im treba i brzo stanu na noge lagane.

Partizan nema takve mogućnosti, ali u svakom slučaju neizostavno mora da se vidi da je nešto uvežbano, da ima smisla, a pogotovo da se ne ponavljaju boljke iz minulih godina. Dešavalo se, pa i u skorije vreme, da bude naznaka da su neke lekcije naučene i da se može u viši razred. Međutim, ubrzo se ispostavljalo da je to bio samo blesak (na primer remi sa Crvenom zvezdom, pa i kad je potom izgubio od nje, ali je bila borba neprestana, gotovo ravnopravna), da je gradivo već zaboravljeno.

Ono što je najuočljivije da je Blagojević doneo je dodavanje uže odbrane u svom šesnaestercu, zatim vraćanje lopte daleko s protivničke polovine do svoje zadnje linije. Partizan nema nijedan stroj, koji maršira pod konac. Ova odbrana manje poklona deli protivnicima od prethodnih, ali gotovo na svakoj utakmici se nađe neko ko „patentira” neku novu vrstu kiksa. U napadu nema razarača, nema prodornih igrača, nema ni lukavih lisaca, koji ni iz čega mogu da ugroze protivnički gol. Njima su potrebne šanse, a nema ko da im ih namesti, jer je vezni red rak-rana „crno-belih”. To je vojska koja rešava fudbalske bitke. U njenom posedu lopta mora da bude sigurna, da je prenese na protivničku teritoriju, da je drži pod stražom onoliko koliko je potrebno, a ne da je protivnik otme čim je napadne. Bez toga nema ni organizovanja ataka u kojima bi napadači došli u priliku da daju mat.

Uz nekoliko časnih izuzetaka neshvatljivo je koliko je promašenih pojačanja, pogotovo iz inostranstva, dovedeno. Partizan se poziva na svoju fudbalsku školu, svake godine se izbacuju novi talenti, koji se proglašavaju za budućnost kluba, ali oni ni protiv rivala sa začelja naše tabele ne mogu da se iskažu, a kako će tek protiv fudbalskih ala iz Evrope.

Blagojević, kao što je običaj kod trenera, ne samo naših, hvali igrače da dobro rade na treninzima. Ali to se ne vidi na utakmicama. Stručnjacima kao da će da padne kruna s glave ako laicima (javnosti) pričaju o igri, taktici, strategiji, konkretnim zadacima, razlozima grešaka... Prilikom najavljivanja utakmica, a i u komentarima posle nje priča se svodi na ono što nema veze s trenerom, igračima, s fudbalom. Na primer, igrači su pokazali energiju (ili karakter ili slično što nema neposrednu vezu s fudbalskim poslom) kao da je to nešto izuzetno. To se, valjda, podrazumeva. Zar bi bilo normalno da igrači izađu na utakmicu, a, što se kaže, mrzi ih da žive.

Baš utakmice protiv TSC-a su pokazale su da „crno-beli” ni ritam ne mogu da promene, a protivnik je to umeo. Partizan je nekada dobio nadimak „parni valjak” baš zbog toga što je mogao da doda gas i melje. Sada uzdržano uđe u okršaj i tako sve vreme, bez siline, bez odlučnosti, bez smelosti da uradi nešto više od vraćanja lopte na sigurno. Dodavanja iza leđa saigraču, uzdržavanja od driblinga, loše procene situacije i ostale dečje bolesti se ponavljaju iz kola u kolo.

Ako već ne mogu da nađu (za pare kojima raspolažu) umetnike, onda valjda mogu da nađu, i to u Srbiji, orače, koji će 90 minuta da oru od gola do gola i koji neće da se uplaše od tog teškog posla. Ovako korov sve dublje pušta korenje i guši i one kultivisane zasade.