Skupe žurke za sirotinju

Mnogi građani izabraće da proslave Novu godinu na ulicama i trgovima gradova Srbije i na taj način će iz najluđe novogodišnje noći ući u novu 2009. godinu. A u nju ulazimo puni neizvesnosti, ekonomske nesigurnosti i ušiju punih vesti o ekonomskoj krizi, kojima se građani Srbije, kao i ostatka sveta, svakodnevno plaše. I dok su demokratske vlasti kao neminovnost i obavezu prihvatile da svake godine iz budžeta izdvoje barem 150.000 evra, praveći populistički zaokret prema novokonponovanim zvezdama, mnogi se slažu u oceni da je okupljanje ljudi na ulicama ipak samo, po onoj Balaševićevoj, parada pijanstva i kiča.

Ili je u pitanju konformizam tipa: „Ceo svet slavi na trgovima i ulicama, u Parizu Londonu, Berlinu, mi smo deo sveta, moramo i mi?”

A možda je suština u tome da je proslava na ulici jednostavno suvišna, neukusna i sirotinjska zabava a opet, paradoksalno, i budžetski veoma skupa. U svakom slučaju, Beograđane će zabavljati Goran Bregović i njegov „Orkestar za svadbe i sahrane”, Marija Šerifović i Ana Stanić, dok su se novosadske vlasti odlučile za „eklektičnu” varijantu: tamo je glavna zvezda večeri Masimo Savić, dok će na Trgu mladenaca svirati tamburaši, u Spensu će biti didžejevi, a za zabavu će biti zaduženi i pevači narodne muzike iz televizijske emisije „Dugino poselo”. Pojava ovih potonjih već je izazvala negodovanje u kulturnoj javnosti. Povodom cele manifestacije, Bogomir Mijatović, muzički urednik Radio Novog Sada, je izjavio: „Smatram da je čitava priča oko takvih manifestacija odavno ispolitizovana i da narod plaća nešto što je nezamislivo u državi u kojoj je upisati dete u obdanište ravno dobitku na lotou”. Ostaće zabeleženo da je umetnica Tatjana Vehovec pokušala da spreči proslavu 2008. godine, tako što je napisala pismo bivšoj gradonačelnici Maji Gojković. Peticija nije prošla, a Novosađane i pridošlice iz drugih gradova 31. decembra su zabavljali Zdravko Čolić, trubački ansambl Bobana Markovića, ansambl „Kal” i drugi.

O ovom fenomenu porazgovarali smo sa mr Ivanom Kronjom, kulturologom, autorkom knjige o turbo-folku, „Smrtonosni sjaj” i više radova iz teorije kulture, medija i filma. Kronja je viši predavač na Visokoj strukovnoj školi likovnih i primenjenih umetnosti u Beogradu. Njen stav je nedvosmislen: bilo bi bolje da gradske vlasti u najluđoj noći organizuju, za isti novac, veliku narodnu kuhinju, uz neko skromnije veselje.

Kako su izgledale proslave na trgovima u poslednjih nekoliko godina? Ranije su stranke demokratske orijentacije imale rokenrol predznak, a sada se u njihovoj organizaciji prave i narodnjački koncerti?

To je tačno zapažanje. Populizam je stalni oblik kulturne politike od strane političkih elita u nas, koje kulturu shvataju pragmatično, kao neku vrstu estetizacije aktuelne lokalne politike. U svesti visoko obrazovanih ljudi Bregović uglavnom nosi konotaciju balkanizacije Srbije, dakle udaljavanja od modernih evropskih vrednosti, dok u svesti prosečnog stanovništva predstavlja dobrodošlu, nacionalno-afirmativnu vezu balkanske Srbije i Zapada, s obzirom na njegovu internacionalnu karijeru. Činjenica je da za evropsku publiku njegova obrada srpske i šire balkanske muzičke baštine figurira kao oblik kulturnog prevođenja, „objašnjavanja” i približavanja te kulture njihovoj, što uostalom i jeste marketinški cilj ne samo Bregovića već i drugih umetnika koji deluju u sferi tzv. muzike sveta, moderne obrade tradicionalnih folklornih melodija. Naravno, iz ugla domaćih kulturnih radnika, Bregović i njemu slični imaju neku vrstu neopravdanog monopola na ono što je „naše”. Intelektualce će pogoditi pojednostavljivanje lokalnih kulturnih tradicija zarad komercijalnih ciljeva. Priča o honoraru popularnog muzičara paradoksalna je: dajem ti igara, a ti nemaš ni za hranu i vodu?! Bilo bi bolje da nam je naš slavni muzičar dao i neki popust, a možda i jeste, ne pratim cenovnike estradnih zvezda.

Pre ulaska u tranziciju, dočeci novih godina u Beogradu često su imali i političku konotaciju. Za mnoge građane izlazak na ulicu u novogodišnjoj noći predstavljao je i neku vrstu pobune protiv režima. Međutim, kada se pozicija na vlasti promeni, dolazi i do različitog tumačenja same proslave.

Smisao uličnih proslava svuda u svetu leži u socijalnom povezivanju cele zajednice i ritualnom iskazivanju jednakosti i jedinstva. Posebni smisao koji imaju ovakve proslave jako zavisi od lokalnih ili, pak, globalnih konteksta, iako one, spolja gledano, imaju sličnu fizičku formu: ukrasi, bina, muzičari, ozvučenje, velikibroj ljudi. Novogodišnji praznici kod nas su više nego drugde ispunjeni iracionalnim i emocionalnim nabojem, jer ne treba zaboraviti da smo postsocijalistička zemlja u kojoj je, u značajnom delu stanovništva, Nova godina nekada, u doba socijalizma, bila je glavni porodični praznik. Tokom 90-ih zvanična kultura napravila je zaokret ka nacionalističkim vrednostima, sa revitalizacijom crkve i njenog javnog značaja i uticaja, koji je od 2000-te ušao u politički i kulturni mejnstrim kao deo ukupne slike o nacionalnoj kulturi. Stoga su u našoj sredini osećanja u odnosu na Novu godinu i verske praznike, Božić i druge, veoma složena i pomešana. Ona idu od sećanja na komunističke Nove godine ispunjene podzemnim, makar i nesvesnim, verskim zanosom, i, uz njih, na zabranjene (kako neki svedoče) ili pritajene, inkognito Božiće i Srpske nove godine, do aktuelne koegzistencije sekularnih i tradicionalističkih modela odnosa prema običajima i praznicima, koji su nepotrebno zaoštreni i suprotstavljeni neznanjem i poluistinama koje serviraju domaće političke elite u borbi za prevlast.

Gradske vlasti su poslednjih godina ipak odustajale od masovnih proslava Srpske nove godine, a to su objašnjavale potrebom da i restorani nešto zarade, kao i to da grad nema novca za još jednu uličnu žurku. Kako vi gledate na to?

Konfuzija prouzrokovana zatomljivanjem složenih istorijskih istina o našem narodu, jugoslovenskoj ideji, bivšoj i sadašnjoj državi i kulturi, odnosi se i na konstruisani fenomen tzv. Srpske nove godine. Da li je to praznik koji jedini u „čistom” vidu, bez mešanja sa verski i etnički drugima, čuva suštinu srpskog bića, ili je to ostatak drevne prošlosti, arhaični verski praznik danas lišen ozbiljnijih društvenih konsekvenci, povod za i poziv na „divlju, besnu” narodnjačku žurku, gde se, oslobođeni tih teških skrupula, možemo iživeti? Za nas su loše ovakve dihotomije, treba u svemu da tražimo srednji put.