Karl Marks po drugi put u lektiri

Pad Berlinskog zida, krah ideologije komunizma i marksističke doktrine, obećao je, između ostalog, novo čitanje dela Karla Marksa. Sada u neobaveznoj lektiri, Marks se pojavljuje sa svim svojim ljudskim, isuviše ljudskim, predrasudama, a ne kao natčovek i prvi partijski drug. U svetlu lekcija dvadesetog veka, posle iskustva ozbiljenja komunitarnih ideala – za kojim su, uz sećanja na dim iz logorskih krematorijuma, ostala groblja gulaga – danas Marks više nije pisac koji otključava tajnu istorije te obespravljenima u ruke daje oružje naučne filozofije kojom će oni iskoreniti sve druge klase i sve klasne svesti.

Diktatura proletarijata, diktatura je par excellence. Bez obzira na Engelsova dodatna pojednostavljenja i na strahovito iskrivljavanje Marksove misli od strane revolucionara Lenjina, te Staljinove despotske ignorancije, samo Marksovo delo, u pojedinim segmentima, krije zlu kob krvavog ostvarivanja zlatnog ideala. No, kad Marks piše o fetišizaciji robe i kad otkriva metafizičku pozadinu kapitala, u kojem se profit postavlja kao istina bitka, onda čitamo genijalnog mislioca izvanrednog stila.

Usred savremene svetske ekonomske krize, koja se počesto doživljava kao krah kapitalizma, sve češće se pominje Karl Marks kao onaj koji je to urušavanje predvideo još u pretprošlom veku, a njegova se teorija uveliko vraća u raspravu upravo kao ideologija. Ponovo se govori o jakoj državi, o potrebi regulacije tržišta, ponovo se uvode u opticaj pojmovi planske privrede i društvenog vlasništva. Pri tome se olako zaboravljaju dve, dugo učene, važne lekcije. Prva, da savremeni krah tržišta nije krah ni kapitala ni liberalizma. Druga, da su suštinske vrednosti građanskog društva i demokratije obezbeđene upravo liberalizmom i slobodnim tržištem. Rekreacija kritike liberalizma naročito je opasna za društva u tranziciji, u kojima se liberalna politika i liberalna ekonomija, građansko društvo i slobodno tržište, još uvek nisu utemeljili. Ovakvim stavovima, najzad, ponovo se otvaraju vrata, na jedvite jade izgonjenom autoritarizmu.

U nedavnim intervjuima i čuvena antiglobalistkinja Naomi Klajn i globalistički ekonomista Džozef Stiglic, s pravom, tvrde da sadašnja ekonomska kriza za neoliberalizam predstavlja isto ono što i Berlinski zid za komunizam. Nesumnjivo, pokazalo se da je neoliberalizam neodrživ. Ali, pri ovom zaključivanju, na umu treba imati i to da neoliberalizam, u stvari, izneverava principe liberalizma, i to da ekonomska kriza ne predstavlja pretnju liberalizmu – kako se uglavnom likuje u društvima koja su daleko od svake liberalnosti – nego upravo mogućnost za liberalizam. U tom smislu, spasavajuće ulaganje basnoslovnih svota novca na berzu i pomaganje najbogatijima od strane vlada najmoćnijih zemalja – predstavlja samo poslednji trzaj neizbežno tonućeg neoliberalizma.

Suštinu neoliberalizma kao vodeće ideologije od osamdesetih godina prošlog veka, Džozef Stiglic objašnjava na sledeći način: „To nije bilo slobodno tržište, nego korporativna socijalna pomoć koja je branjena jezikom ekonomije slobodnog tržišta.“ Dakle, krah berze, krah bankarskog sistema i, pre svega, trgovine nekretninama, nije rezultat slobodnog tržišta i od njega distancirane države, nego upravo suprotno: američka je država intervenisala na tržištu i štitila određene interesne grupe, kao što je određivala neravnopravna pravila poslovanja na međunarodnom tržištu; drastično je smanjivala poreze za velike korporacije, ali ne i za građane, subvencionisala je poljoprivrednu proizvodnju i, najzad, veliki rast profita u Americi nije praćen rastom plata. Ukratko, sve što je činjeno u suprotnosti je sa postulatima liberalne ekonomije.

Godine 1990, u tekstu pod naslovom „Diskretni šarm neoliberalizma“, Zoran Đinđić je „o političkom liberalizmu kao slobodnom tržištu političkih ideja i projekata i o ekonomskom liberalizmu kao slobodnom tržištu robe i usluga“ diskretno pisao kao o korelaciji. Istina je, bez ekonomskog nema ni političkog pluralizma, a bez političkog pluralizma, nema građanskog društva, slobode mišljenja i prava na izbor identiteta i načina života. Najzad, Karl Marks je mogao pisati razorne knjige protiv kapitalizma – samo u liberalnom britanskom društvu devetnaestog veka. Naravno, nezamislivo je da neko u neliberalnom režimu piše i objavljuje knjige protiv tog režima.

„Jezik liberalizma – individualna prava, sloboda, jednakost prilika – postaje dominantan jezik javnog diskursa u većini demokratija“, tvrdi Vil Kimlika. Bez liberalizma, bez slobodnog tržišta i slobode izbora, nema demokratije, dok kapitala ima i bez slobodnog tržišta i bez poštovanja ljudskih prava – najbolji primer takvog državnog kapitalizma jeste savremena Kina.