Poslednji zanos Džona Lenona

Od dopisnika iz Vašingtona

Nema ničeg glamuroznog u pojavi Eni Libovic. Visoka žena (59) prirodno puštene kose do ramena, košulja i pantalone, crne i jednostavne, bez šminke, bez visuljaka, bez kerefeka, minđuša, karnera, žaboa, šalova… Bez kamere Eni Libovic pomalo je nezgrapna i zbunjena: „Kakav prostor”, uzviknula je kada je stupila u kupolastu salu sa galerijama jarkih boja u Vašingtonu. Ne zna šta će sa rukama, a htela bi, vidi se, da „uhvati momenat”. Ona je zaista sve suprotno od modela koje fotografiše.

Seda za jedan stočić na pozornici, pali stonu lampu, traži da se ugasi svetlo i počinje da priča o svojim fotografijama, temama, ljudima. Publika u sali ovoga puta je gotovo isključivo bela, tu su sredovečni liberalni intelektualci iz generacije bebi buma, oni koji na nekom današnjem preskupom fakultetu govore studentima o antivijetnamskom buntu u kome su nekada i sami učestvovali. Čekaju da se ovaj grad promeni, da iz njega izađe Buš, to na svakom skupu ponavljaju. Eni Libovic im je na neki način bliska. Ona je baš tih buntovnih godina počela kao fotograf da uokviruje slike iz života generacije koja je izbrisala konzervativni imidž Amerike. Kasnije je postala slavna, pa su je zavoleli i najtvrđi konzervativci. Danas je zovu u Bakingemsku palatu da slika kraljicu. A ona joj čak traži da za portret skine krunu. Najnovija knjiga ima, uz fotografije koje je lično odabrala, i nešto dragocenog teksta: „Eni Libovic na zadatku”.

Vijetnamski bunt

– Bila sam student treće godine u San Francisku na Institutu umetnosti, kada su moje slike počele da se pojavljuju u „Rolingstonsu”. Moj otac, oficir, tada je bio raspoređen u najveću američku prekookeansku bazu na Filipinima. Bila je to glavna luka za vojnike koji su odlazili i dolazili iz Vijetnama (1967).

Odlučila je da se sa braćom i novom „minoltom” popne na planinu Fudži. Spavali su u odmorištima. Kada se probudila i htela da škljocne izranjanje sunca, da uhvati taj „spiritualni” trenutak, shvatila je da je film pri kraju. Bila joj je to prva lekcija: moraš poštovati svoj aparat.

– Bila sam mlada i nestrpljiva. Fotografija je bila brža od slikanja, dovodila me u društvo. Nisam bila spremna za apstrakciju slikanja. Želela sam stvarnost. U jesen 1969. uzela sam kameru sa sobom i otputovala u Izrael. Radila sam u kibucu i učila hebrejski. Vijetnamski rat je buktao. Pripadala sam generaciji koja se najglasnije suprotstavljala ratu. A opet, osećala sam da bih morala da budem lojalna svom ocu, koji je kao oficir stalno odlazio u Vijetnam. Vratila sam se u Ameriku. Fotografisala sam antiratne proteste na Berkliju i moj tadašnji mladić ubedio me da odnesem te radove umetničkom direktoru „Rolingstonsa”. Jedna od tih fotografija uzeta je za naslovnu stranu posebnog izdanja posvećenog protestima na kampusima. Bio je to početak moje karijere.

Prvih godina u „Rolingstonsu” urednici su bili mnogo zainteresovaniji za tekst nego za fotografiju. Smatrala sam i ličnim trijumfom kada je 1976. časopis posvetio ceo broj fotografijama Ričarda Avedona „Ljudi na vlasti”. Objavili su 76 fotografija portreta Henrija Kisindžera, Niksona, Ronalda Regana, Roz Kenedi… Tada se jasno videlo kako snaga fotografije može da se udruži sa snagom lista. To je bilo moćno.

Nisam od Eni Libovic tražila, kada sam joj posle ovog događaja prišla, da za „Politiku” odgovori na nekoliko pitanja, da mi priča tome kako je ušla u opsednuto Sarajevo, kako je pošavši da snimi mis opkoljenog Sarajeva naišla na dečaka pogođenog granatom i njegov bicikl, kako su ga odvezli u bolnicu, ali je u kolima izdahnuo, sve to je u posebnom odeljku njene nove knjige… Ima toga i u našim pamćenjima i u drugim tekstovima, možda se vidi i na nama samima.

Želela sam da priča o turneji Rolingstonsa i o Miku Džegeru. Bila je njihova „senka”. Plaćali su je nekoliko stotina dolara nedeljno, a bila je stalno sa njima:

– Rad na koncertima bio je iscrpljujući. Na kraju koncerta, publika je uvek jurila na binu, u stampedu. Pred kraj pretposlednje numere, stavljala bih sve aparate u veliku kožnu torbu, koju sam kačila oko vrata i ramena. U rukama mi je ostajala samo jedna kamera. Kad te masa ponese, treba da olabaviš celo telo. Nikako da se boriš. Shvatila sam da je najbolje da se pretvorim u kameleona. Da postanem deo njihovog događanja, da niko više i ne primećuje da sam tu i da sam neko.

– Rokenrol turneja je neprirodna pojava. Suviše se brzo krećeš kroz vreme i prostor. Iskustvo je ekstremno. Veličina predstave, i potom usamljenost i izolacija. Stonsi su kao grupa izgubljenih dečaka, ali ih njihova muzika spasava… Ona im je dala smisao postojanja.

Na čuvenim fotografijama sa te turneje, Eni Libovic uhvatila je Mika Džegera kako leti. Evo kako:

– Čini mi se da je snimak Mika Džegera u liftu najamblematičnija fotografija sa tog rokenrol puta. Bilo je to pred kraj turneje i on više nije bio na zemlji. Leteo je. Iz drugog sveta. Bio je najlepši model. Kao leptir. Kao vazdušasti duh. Etar. Posle sveg tog vremena na putu, igrao je lako. Skoro nadrealno.

Uvek sam bila tu negde blizu njega, uvek sam znala gde je. Bila je to opsesivna veza između fotografa i modela. Ponekad me je pitao šta da uradi, kako da pozira. Ja nisam mogla da pomislim da bilo šta treba da uradi, što već nije radio. Na kraju koncerta Mik bi se polio sa nekoliko kofa vode i izlazio na binu potpuno mokar, dok mu se šminka razlivala po licu. Uvio bi se u nekoliko ogromnih ubrusa i uleteo bi u kola. Neuobičajeno smo te večeri ostali u gradu, posle koncerta, umesto da idemo pravo na aerodrom. Slikala sam ga u hotelskom liftu. Bili smo sami nas dvoje u tom liftu. I na neki način oboje smo bili van njega. Ne zbog droge, već zbog celog puta, nespavanja, premora posle predstave.

Trudna Demi Mur, nagi Barišnjikov

Samo nekoliko slika objavljeno je u „Rolingstonsu”, a većinu fotografija dugo posle toga nisam gledala. Tek kada sam devedesetih pravila izložbu, ponovo sam ih pažljivije pregledala. Pokušala sam da se prisetim koliko je sve to bilo iscrpljujuće, ali nisam uspela. Sve fotografije bile su prekrivene jako romantičnim velom.

Fotografija Džona Lenona i Joko Ono, dok leže zagrljeni na podu, on potpuno nag obavijen oko nje potpuno obučene, snimljena je nekoliko sati pre nego što je Džon Lenon ubijen. Priprema za ovaj snimak trajala je deset godina. Eni je prvi put napravila portret Džona 1970. Jedva je ubedila novinara koji je putovao u Njujork da ga intervjuiše, da pođe sa njim. Uspela je najviše zbog toga što je to bilo jeftinije nego da bilo ko drugi pođe. Uzela je omladinsku tarifu, a spavala kod prijatelja. Joko se čudila: navikli su na najbolje fotografe na svetu, a pojavilo se ovo dete.

Deset godina kasnije Džon i Joko snimili su album „Dabl fantazi” i Džonatan Kot napravio je intervju sa Džonom. Eni je imala svoju posebnu sesiju. Predložila im je da se goli i zagrljeni slikaju.

– Nikada nisu imali problema da budu nagi. Bili su umetnici. Ali ovoga puta Joko iz nekog svog razloga nije htela da se skine. Fotografija je napravljena kasnog popodneva u sobi koja je iz zgrade Dakota u kojoj su živeli gledala na Central park. Trebalo je kasnije da se nađemo, da se dogovorimo oko nekih detalja, ali te noći, Džon se vraćao kući sa snimanja i jedan ludak ga je upucao. Džona su prevezli u bolnicu „Ruzvelt”, otišla sam tamo i slikala gomilu ljudi koja se skupila ispred bolnice. Oko ponoći izašao je doktor. Stajala sam na jednoj stolici i fotografisala doktora dok je objavljivao da je Džon mrtav. Zatim sam se vratila pred zgradu Dakota i stajala sa ožalošćenima, palila sveće. Ova slika je možda ovekovečila njihov poslednji poljubac. Džon nag, nekoliko sati pred nenajavljenu smrt. Joko obučena od glave do pete u crno.

Kasnije je Eni Libovic slikala mnoge druge čuvene ličnosti. Šokirala je Ameriku i 1991, kada je u „Veniti feru” na naslovnoj strani objavljen nag trudni stomak i grudi Demi Mur. Kada se sve digitalizovalo Barišnjikova je u zelenom rastinju slikala nagog na ljuljašci. Ali mu je polni organ retuširala u ženski. Eni Libovic bila je ljubavnica Suzan Sontag, američke književnice koja je umrla od raka 2004. Ima troje dece, prvo je rodila u 51. godini, a bliznakinje joj je 2005. rodila majka – surogat.

– Za mene je priča o fotografijama priča o tome kada gotovo izgubim sebe. I posle se ponovo vratim. To je kada si duboko uvučen u svoju temu.

Nikada od svog modela nije tražila da se nasmeši. Gde je i kada „osmeh za slikanje” ušao u praksu, pita se. To je samo tik pred aparatom. Ali ima ljudi koji se prirodno smeše. I pravo je zadovoljstvo uhvatiti taj divni trenutak.

Zorana Šuvaković

---------------------------------------------------------------

Mikova dokumentacija: glamur, seks, droga

– Rolingstonse sam na početku slikala samo kada su imali koncerte u San Francisku. Truman Kapoti pošao je na turneju sa njima 1972, a urednica je dozvolila da i ja krenem u dva ili tri grada. Sa nama je išao i Robert Frenk, koji je pravio šesnaestomilimetarski dokumentarac sa turneje. Grupa mu je za to platila, ali film nikada nije izašao, valjda zbog droge i seksa kojim je obilovao. Sa tog puta, Stonsima su se dopale nekolike fotografija koje sam napravila. Tri godine kasnije Mik me je pozvao da budem fotograf na njihovoj turneji. Mik je vrlo oštrouman. On zna da je dokumentacija o bendu potrebna. Sačuvao je sve svoje kostime sa svih turneja. I uvek je imao svog fotografa. Kao što predsednik ili kraljica imaju svog portretistu.