Nemački špijuni pomagali Amerikancima u Iraku

Moglo bi se lako dogoditi da Frank Valter Štajnmajer bude zakasnela politička žrtva rata, onog iračkog, 2003, u kojem Nemci, smatrajući ga neopravdanim i nepravednim, demonstrativno nisu učestvovali. Bar zvanično i javno.

Što vreme više odmiče, zahvaljujući prevashodno uvek neugodnim i upornim novinarima i medijima, izranja sve više (neugodnih) detalja koji govore da je crveno-zelena koalicija, koju su predvodili bivši kancelar Gerhard Šreder i šef diplomatije Joška Fišer, iza scene i u potaji, ipak bila veoma upletena u taj rat. I, sudeći po najnovijim otkrićima koja stižu sa američke strane, preko njenih obaveštajnih službi, čak uticala na tok i ishod ratnih operacija. 

Ta dvoličnost politike i političara se, sticajem okolnosti, sada najviše obija o Štajnmajerovu glavu. Šreder i Fišer su, praktično, politički penzioneri, a sadašnji ministar spoljnih poslova i vicekancelar je ostao i postao ključni čuvar tajni iz tog perioda koje intrigiraju javnost: bio je, u to vreme, kancelarova desna ruka, šef vladinog ureda i, što je u ovom slučaju posebno važno, koordinator rada nemačkih tajnih službi.

U tom svojstvu se, veoma nevoljno, ove nedelje pojavio, ponovo, na „klupi za svedoke” pred poslanicima posebnog odbora Bundestaga koji kontroliše delatnost obaveštajnih službi. Ovoga puta u krajnje neugodnoj poziciji: protiv Štajnmajera su se okrenule njegove ranije izjave o spornoj ulozi dvojice agenata Savezne obaveštajne službe (BND), koji su se neposredno pred početaka rata našli u Bagdadu, liferujući „sa lica mesta” obilje informacija, fotosa i dokumenata koji su stizali, preko centrale BND-a, u Katar i glavni štab američkih invazionih snaga, i svedočenja visokih američkih oficira koja ga „radikalno koriguju” i, grubo rečeno, uteruju u laž.

Štajnmajer je, naime, sve vreme i uporno tvrdio, od kad su u javnost, još pre dve godine, grunule prve vesti o misiji agenata BND-a u Bagdadu tokom rata, što je čuvano kao stroga tajna, da se radilo isključivo o „humanitarnom angažmanu”. Agenti su, naime, u njegovoj interpretaciji, pokušavali samo da spasavaju živote civila, locirajući u svojim izveštajima američkoj komandi, bolnice, škole i ambasade. Poštovan je pritome, tvrdio je Štajnmajer, izričit nalog iz Berlina da se među tim informacijama ne nađe ništa što bi moglo da bude iskorišćeno za borbena i ratna dejstva.

Uporni hamburški „Špigl” se nije očigledno zadovoljio crtanjem situacije „jednom rukom” (nemačkom), pa je preduzeo temeljna istraživanja na američkoj strani. Među dvadesetak sagovornika „Špiglovih” novinara našla su se i dve ključne ratne ličnosti: glavni obaveštajac general Džejms Marks i glavni komandant okupacionih snaga Tomi Frenks.

Prvi je konstatovao da su informacije koje su im slali nemački agenti bile „ekstremno važne i dragocene”, drugi je dvojici agenata BND-a odao priznanje kao „herojima” (dodeljena su im najviša američka vojna odlikovanja!) čije su usluge za tok ratnih operacija bile „neprocenjive”.

General Marks je objasnio da su američki ratni stratezi skupljali informacije s raznih strana, uključujući špijunske letove i gotovo potpunu kontrolu, prisluškivanje iračkih telekomunikacionih veza. Ono što su, međutim, slali sa lica mesta plaćeni irački špijuni CIA, koja nije mogla da pošalje svoje agente u Bagdad, bilo je „nepouzdano i bedno”, pa su „izuzetno profesionalni, veoma precizni i potpuno pouzdani” izveštaji nemačkih agenata, bili nezamenljivi. Ništa u tom trenutku za nas, kaže Marks, nije bilo važnije od tako pouzdanog „ljudskog izvora u Bagdadu”.

Ovaj general je spomenuo više izveštaja koji su presudno uticali na odluke američke komande, od kojih, za ovu priliku, izdvajamo samo dva primera. Prvi je depeša o tome da se iračke snage pripremaju da dignu u vazduh naftna postrojenja i pumpe kod Kirkuka.Drugi presudan izveštaj bio je onaj o protivavionskim baterijama „roland”, veoma pokretljivim i opasnim za helikoptere i padobrance, oko međunarodnog aerodroma u Bagdadu. Posle tog izveštaja promenjen je plan o desantu i osvajanju aerodroma iz vazduha i tako „spaseni životi hiljada vojnika”.

Posle ovih svedočenja, Štajnmajer se našao na „brisanom prostoru” – ne samo kad se radilo o predstavnicima opozicije. Hladni vetrovi su počeli da ga šibaju i od koalicionih partnera, konzervativaca. Oni su očigledno zaključili da bi iz njegove neugodne situacije mogli da izvuku političku korist: Štajnmajer je kandidat socijaldemokrata za saveznog kancelara na parlamentarnim izborima naredne godine i – izazivač Angele Merkel!