Većina studenata ne učestvuje u pobuni

Dok pažljivo pratimo zbivanja u visokom školstvu Srbije i čekamo da se dogodi najavljeno smirivanje tla kao posle velikog zemljotresa, mi stariji – naročito ako imamo izvesna školska i univerzitetska iskustva – treba da pomognemo uzavreloj mladosti da se izvuku pametni zaključci i nastavi dalje bez pogrešaka koje su činjene.

Kao neko ko je stekao penziju radeći u višim školama i na fakultetu, nastojim da razumem mlade ljude i podržim onaj deo njihovih zalaganja koji vodi opštoj dobrobiti i društvu s više pravde. Istovremeno, ne veselim se činjenici da su u borbi za bolje društvo neretko primenjivani sredstva i metode koji s demokratijom i kulturom nemaju bliže veze. Kao profesor srpskog jezika i književnosti, nisam srećan što se studentska bitka odvija pod imenom dveju stranih i prilično ružnih reči („pumpaj” i „blokada”), umesto da se iz našeg bogatog leksičkog fonda preuzmu lepši pojmovi, u duhu Vukove i vukovske borbe za prevlast domaće izvornosti i autentičnosti nad uvezenim terminima i đinđuvama stranog porekla. I za svet mi možemo biti zanimljivi samo po onome što je naše, izvorno, a ne po onome što je uvezeno spolja.

Kad je reč o demokratičnosti, smeta mi što se – tobož u ime pravde i slobode – manjinsko mišljenje natura kao većinsko. Ne učestvuju svi studenti u ovoj vrsti pobune, ni svi profesori, niti ih svi roditelji podržavaju. Ti tzv. plenumi (opet tuđica) nisu sasvim legalan oblik odlučivanja, a na njima učestvuje nejasan broj studenata. Nema granice koja obezbeđuje kvorum; glasaju oni koji su se zatekli, često pedeset ili stotinu ljudi na fakultetima koji imaju po pet, deset ili, čak, petnaest hiljada studenata – kao, na primer, Fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu. U medijima izlaze potom vesti da (svi) studenti traže ovo ili ono – iako „tiha većina” često nije ni upoznata s dnevnim redom i zaključcima (o ružnoj blokadi RTS-a da i ne govorimo). Pitanje reprezentativnosti tih plenuma moralo bi se javno otvoriti. Bojim se da je reč o grubom vidu zloupotrebe tzv. plenuma, u vreme kad postoji, ali se ignoriše, sasvim legalan oblik odlučivanja studenata – studentski parlament.

Druga velika zloupotreba, kojoj kumuje i deo medija, sastoji se u napadno ponavljanoj neistinitoj vesti da su svi srpski univerziteti u blokadi ili štrajku. U Srbiji ima ukupno 18 univerziteta koji rade s legalnim dozvolama i akreditacijama; osam državnih i deset privatnih, svi rade po istom zakonu o visokom školstvu. Pouzdano znam da tri državna univerziteta u Srbiji rade sve vreme; nisu prekidali nastavu, niti imali nelegalne plenume. Ne znam zašto mediji to previđaju. Zatim, svi privatni univerziteti rade normalno sve vreme, izuzev jednog beogradskog privatnog fakulteta koji je pridruženi član privatnog univerziteta.

Ako znatna većina studenata državnih univerziteta ne učestvuje, i ako svi studenti privatnih univerziteta normalno rade (sem jednog izuzetka), bez ucenjivanja države, o kakvoj se onda opštoj studentskoj pobuni može govoriti?

Podržavam svaki napor da se podigne autoritet znanja, naučnosti i kritičkog mišljenja, ali nisam saglasan da se to radi uz ovolika ogrešenja o istinu i pravdu. Kad već spominjem pravednost, moram da se saglasim s mišljenjem predsednika Vučića da studenti privatnih fakulteta treba da budu izjednačeni s pravima studenata državnih učilišta. O tome sam u „Politici” od 27. aprila pročitao stav dr Milivoja Pavlovića, profesora Fakulteta za kulturu i medije. Saglasan sam s njegovim mišljenjem da se nekom vrstom vaučerizacije problem može rešiti: studenti privatnih fakulteta (čiji roditelji takođe uplaćuju u državni budžet, pa i za razdeo o finansiranju obrazovanja) treba da imaju pravo na mesto u studentskom domu, pravo na stipendije iz državnih fondova, pravo na korišćenje studentskih odmarališta, i slično. Ova krupna nepravda je relativno lako rešiva: osnov za korišćenje ovih prava treba da bude socijalni status i uspeh na studijama, a ne tip vlasništva nad zgradama i objektima fakulteta. Uostalom, po Ustavu su svi oblici svojine ravnopravni. Čudi me da ideja predsednika Vučića, kao i elaboracija prof. Pavlovića na istu temu, nisu naišle na podršku studenata u pobuni, pa ni novinara koji se u medijima bave obrazovnom tematikom, iako je takvih sve manje.

Zahtevi za pravednije društvo ne mogu mimoići ovu krupnu nepravdu našeg pravnog i akademskog sistema. Kao što je rekao prof. Pavlović, darovitost u društvu je ravnomerno raspoređena, te je neodrživo verovanje da ona stanuje samo na državnim fakultetima. Na privatnim je organizacija nastave i vežbi bolja, a tamo je i tehnološka disciplina na znatno višem nivou. Dovoljan je dokaz činjenica da na ovim fakultetima nije izgubljena polovina godine zbog problematičnih ciljeva, ili ciljeva koji zvuče dopadljivo (iako nemaju veze s akademskom problematikom), ali su praktično neostvarivi na duži rok.

A dotle, uradimo bar ono što nije teško realizovati: izjednačimo sve studente (sve su to „naša deca”) u pravima i obavezama.

Prof. dr Aleksandar Nikolić,

univerzitetski nastavnik u penziji, Beograd