Dan mladosti – Titov program za podmlađivanje

Aleksandar Apostolovski

Negde između zaboravljenih crvenih pionirskih marama i jutjub klipova sa snimcima „sleta iz ’77”, lebdi kao sećanje 25. maj, nekadašnji Dan mladosti. Bila je to ritualna liturgija Titove Jugoslavije, iako ga današnja omladina zna više po pevušenju pesme „Druže Tito, mi ti se kunemo”. Nekada je to bio dan kada su se narodi i narodnosti stapali u jedno, u ime druga Tita i njegovog večnog Dana mladosti, kao da se nikada neće završiti ni rođendan, ni život čoveka koji je stigao ko zna odakle, ali je zavladao drugom Jugoslavijom kao crveni poglavica zaraćenim balkanskim plemenima i vladao čarobnim koktelom čvrste diktature i neosporne harizme igrača svetskog kalibra.

Taj dan, slavljen kao rođendan opsenara čiji se akcenat još istražuje kako bi se naslutilo odakle je došao, bio je sporan kao i datum njegovog rođenja, ali je konačno izabran 25. maj, koji je upisan u njegovu misterioznu krštenicu, jer se lepše uklapao u kalendar mitova.

Bio je to trenutak kada se država pretvarala u pozornicu koreografskog entuzijazma. U školama su učitelji spremali govore i diktirali ih pionirima koji su vežbali formacije kao mali vojnici iluzije samoupravnog socijalizma, a omladinci su, znojeći se, crtali srca od svojih pravilno raspoređenih figura za voljenog vođu.

Tog dana stadion JNA nije bio samo sportska arena. Postajao je hram, pozornica, pozorište i parada. Slet, ta koreografska monolitnost koja bi i Kim Džong Una danas ostavila bez daha, pa bi rekao, šta li rade ovi moji, delovala je kao sinhronizovani pozdrav caru u belom. Hiljade omladinaca, u bojama republika, stvaralo je ljudske mozaike, razlivene cvetne šare koje su iz ptičje perspektive formirale njemu važne reči poput „Tito” i ostale parole iz repertoara njegove propagande.

Sletovi su bili muzičko-scenski splet discipline, ideologije i stvaranja kulta ličnosti. Na beogradskom mitskom stadionu hiljade mladih, pravilno dovođenih iz republika i pokrajina, slagali su se u slike koje je kamera hvatala iz helikoptera, kao da će sve te kičaste koreografije, ako se uhvate iz pravog ugla, ući direktno u udžbenike. Te slike nisu bile samo propaganda, bile su verovanje. Nacija je tada imala veru koja se zvala komunizam, a nečastivi, koji je pokušao da poništi Svevišnjeg, bio je Tito.

Slet nije bio samo fizička vežba s revolucionarnim marševima, već je postao scenografija države u punoj snazi. Vežbalo se mesecima. U svakom gradu, svakoj školi, na svakom školskom igralištu. Razredni je bio koreograf, direktor je bio ideolog, a deca su bila pikseli u živoj slici socijalističkog sna, kao na televizoru od 85 inča. I sve to je kulminiralo 25. maja, dana kada su svi stajali pred televizorom, nekadašnjim smešnim kutijama koje se nikada nisu kvarile, pa se sada čini da su televizori iz Elektronske industrije Niš bili komunistička zavera koja pokazuje da je ta ideologija, iako sravnjena sa zemljom i ismevana, zapravo bila neuništiva. Poput svake revolucije koja teče, pa makar skrivena u smešno dizajniranim televizijskim aparatima koji prkose vremenu, vlažnim podrumima ili otpadu na koji su bačeni.

Nisam nikada učestvovao u sletu jer sam još bio klinac, ali su drugari iz starijih razreda mesecima ranije vežbali u školskim dvorištima te baletsko-strojeve performanse, a potom autobusima odlazili na lokalne stadione, gde se sklapala koreografska slagalica završnog programa, posvećena čoveku i ideologiji koja je izazivala kolektivno i histerično obožavanje, zasnovano na slepoj odanosti i strahovladi. Ali i standardu ondašnjeg radnog čoveka, koji je, bez svake sumnje, živeo kao u prosečno razvijenim zemljama Evropske ekonomske zajednice, preteči današnje Evropske unije.

Štafeta nije bila obična palica, već sveti predmet, pravljena od drveta, metala, ljubavi i zablude. Nju su nosili kroz sela, gradove, fabrike, rudnike i škole. I svako je želeo da je dotakne, makar za sekundu, kao da prenosi DNK jedne ideje. Kada bi stigla u Beograd, predavala se Titu kao zavet – da je omladina spremna, zdrava, jaka i pravoverna.

Štafeta je, dakle, bila više od simbola. Ona je bila relikvija. Nosili su je u rukama učenici, studenti, rudari, podoficiri i nasmejane omladinke. Na njoj su bile urezane poruke odanosti i verovanja u večnu mladost, jer su propagandisti, a naročito on, znali da sa starenjem Tita stari i njegova ideja. Na bini, u svečanoj loži, okružen članovima partijskog i državnog vrha, on je sedeo nežan kao otac, strog kao maršal i teatralno odsutan kao istorija koja mu je neumitno kucala na vrata. Starac bi mahao rukom, kao da je hteo da je otera, dok je omladina, trenirana da ne diše dok trči u ritmu ideala, prolazila po stadionskoj travi s osmehom uvežbavanim godinama.

Dan mladosti je, naravno, bio i trenutak kada je Savez komunista pravio audiciju za buduće kadrove. Ko najlepše izrecituje, ko najzategnutije podigne zastavu, a ko najglasnije vikne: „Smrt fašizmu – sloboda narodu”, taj možda završi u Centralnom komitetu. Ili bar dobije nagradno letovanje u Poreču.

Tako smo u tom jugoslovenskom Trumanovom šou-programu živeli projektovanu mladost po receptu sa Briona. Svi jednaki, samo neki jednakiji. Imali smo bratstvo, jedinstvo i palicu koja je putovala po republikama kao sveti gral, samo što je umesto čuda, donosila monotone TV prenose koji su se ponavljali iz godine u godinu.

Sve se znalo unapred, a svi su buljili kao da je prvi put. Kamera bi zumirala Tita na počasnoj tribini. U beloj kitnjastoj maršalskoj uniformi, dizajniranoj kao uniforme latinoameričkih diktatora, namenjenoj glavnokomandujućem kopnennih, vazduhoplovnih i pomorskih snaga, kao na jugoslovenskoj verziji Olimpa, Josip Broz je u stadionskoj loži znao da će njegova tvorevina trajati sve dok traje i on i zato je simbolički obnavljao mladost koja je kopnila u njemu, stvarajući kult među pionirima i omladincima, uzalud verujući da neće skrenuti sa njegovog puta. Kao da su, stežući čvor crvene marame, pioniri održavali čvrstinu jugoslovenske federacije.

Iako je to bilo sve savršeno režirano i besprekorno kontrolisano, bilo je stvarno, jer su u taj dan verovali milioni, a kada toliko ljudi veruje u istu priču, ona prestaje da bude laž. Bar na trenutak, jer onoga časa kada je prolaznost zakucala na Titova vrata, mnogi junaci tih savršeno izvedenih sletova, figura i recitacija o njemu raspali su se u formacije suprotstavljenih i zaraćenih strana, skrivajući duboko u podsvesti dane, nedelje i mesece kada su vežbali savršene stilske figure socijalističke muškosti i pevajući besmislene revolucionarne balade o njegovoj besmrtnosti koja je trebalo da pređe na njih i traje na vjeke vjekov!

Danas je 25. maj – tek povremeni post na „Fejsbuku”, uz ponekad duhovite, ponekad romantične komentare. U Kući cveća na Dedinju se okupi poneki nostalgičar, veže pionirsku maramu i stavi titovku s petokrakom, salutirajući sa pesnicom na čelu pored Titovog večnog konačišta, kao da ponavlja zakletvu prohujaloj mladosti. Tamo se još čuje zviždanje vetra socijalističke patetike, pomešan s mirisom prženih kobasica i zvucima partizanskih pesama sa zvučnika „Made in China”.

Ipak, negde u senkama vremena, 25. maj i dalje živi. Ne u borbenim pesmama, već u ironiji. Jer istorija voli da se ponavlja – prvo kao mit, zatim kao TV emisija sa lošim rejtinzima u kojoj smo kao klinci bili makar jedan dan glavni junaci u stubovi poretka.

Iako osporavan, pa ideološki pobeđen, Tito je odmah precrtan, kao granice njegove velike zemlje i poput njegovih statua i spomenika izlivenih u bronzi, koji su ili razbijani ili sklanjani u podrume, kao neuništivi televizori starih jugoslovenskih elektronskih industrija.

Ali kako vreme protiče, ispostavlja se da legendu o Titu nije tako lako rasturiti, za razliku od federacije i republika koje je držao na uzdi, kao kauboj školovan u lavirintima Kominterne i ko zna još gde.

Štafete su u vitrinama muzeja, a sletovi su zamenjeni reklamama za mobilne operatere ili kladionice, dok umesto recitatora, decu danas uče influenseri.

Tita i Jugoslavije više nema, ali 25. maja ih se prisetimo. Deca su marširala s bakljama, a odrasli s karijerama, svi pod istim sloganom: „Druže Tito, mi ti se kunemo da sa tvog puta ne skrenemo!”

Jer znalo se da onaj ko skrene udari u drvo, na ravnom putu. Kao i revolucija koju je predvodio starac sa ideološkim programom za podmlađivanje!