Putin i Tramp zacrtali sudbinu Ukrajine

Slobodan Samardžija

Američki predsednik Donald Tramp je odlučio: sudbinu Ukrajine neophodno je prepustiti – Rusiji. Upravo onako kako na to ukazuje situacija na frontu. Trenutno ne postoji realna mogućnost da se problem bivše sovjetske republike rešava na drugi način. Ne dozvoljava to stanje na terenu, raspoloženje u zemlji, situacija u Evropi, novi globalni raspored snaga... U protivnom, svet će se naći na granici opšte nuklearne katastrofe.

Nedavni telefonski razgovor Trampa sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom prošao je upravo u takvom tonu. Kako su preneli izvori iz Moskve i Vašingtona, nije tu bilo neke posebne napetosti, zahteva, teških reči, pretnji… Sagovornici su se koncentrisali na suštinu problema i način njegovog rešavanja. I, po svoj prilici, došli su do zajedničkog zaključka: okončati sukob u Ukrajini tako da iza svega ne ostanu nikakvi repovi već da se što pre krene u novu realnost.

U igri je, svakako, i neophodnost da se ceo problem reši i na nivou međunarodnog prava kojim se tretira novonastala situacija. To znači da se pravno koliko-toliko reguliše status dela Ukrajine van ruske kontrole i dela koji je već sada pod vlašću istočne sile. Nema sumnje da će upravo rešavanje tog problema podići veliku prašinu u međunarodnoj javnosti, ali treba imati na umu da slične situacije postoje i u drugim delovima sveta, a da se nove tek najavljuju. Uostalom, današnja zemlja Volodimira Zelenskog utemeljena je tek nakon Oktobarske revolucije početkom prošlog veka.

Ipak, zašto je Tramp, naizgled, rešio da se prikloni Putinovom rešenju i prenebregne važeće međunarodno pravo? Čini se da razloga za to ima sasvim dovoljno. Prvo, aktuelni stanar Bele kuće je i sam sklon promeni granica između država. Setimo se njegovog zahteva da se pod okriljem SAD nađu Kanada i Grenland. Naravno bez rata, ali svakako pod američkom jurisdikcijom. Takođe, zapadna sila ni ranije nikada nije prezala od podele manjih zemalja ukoliko je to bilo u njenom interesu. Aktuelna su i danas pitanja Tajvana, Gaze, Kosova… Ukratko, ako poseduješ moć, mnogo toga sebi možeš da dozvoliš.

Sa druge strane, svako produženje rata u Ukrajini negativno utiče na oživotvorenje dogovora Vašingtona i Kijeva o eksploataciji retkih metala sklopljen ne tako davno. Takođe, Amerikancima se finansijski više isplati da pare ulažu u obnovu infrastrukture i ekonomije ratom potresene zemlje nego beskrajno slanje naoružanja koje je ionako nemoćno pred protivničkim.

Takođe, Amerika više nije jedini jak igrač. Tu su i Rusija, Kina, Indija, Turska, Iran… Vreme Hitlerove Nemačke ili potonjeg hladnog rata i supermoći jedne zemlje odavno je minulo. Nametanje volje je stvar prošlosti, vreme je za dogovore. Uostalom, i najnoviji set evropskih sankcija Moskvi u medijima je zabeležen tek kao usputna vest.

Sve pomenuto je shvatio i Vladimir Putin. Ali shvatio je i da ima priliku da poziciju svoje zemlje dodatno učvrsti, posebno na prostorima bliže zapadnoj alijansi. Vreme popuštanja je okončano, vojna moć je prešla na drugu stranu i neophodno je barem delimično povratiti izgubljene pozicije. Nešto od toga viđeno je i na paradi u Moskvi povodom 80. godišnjice pobede nad fašizmom.

Ukratko, o granicama buduće ukrajinske države odlučivaće se na terenu, tačnije vojnim delovanjem. Neke naznake kako bi sve trebalo da izgleda već su date. Dobio ih je i Donald Tramp lično i, po svoj prilici, nije imao velikih zamerki. Naime, većina onih koji su komentarisali nedavni rusko-ukrajinski susret u Istanbulu, kao i potonji telefonski razgovor Putina i Trampa, slažu se da je američki predsednik ipak popustljiviji. Naravno, ne u smislu padanja pod uticaj ruskog kolege, već prevashodno imajući u vidu realnost na terenu, ali i raspored globalne moći u ovom trenutku.

Prepuštanje čelnicima Rusije i Ukrajine da konačno jedan pred drugog izađu sa jasnim stavovima šta žele i u kojem roku, jasno odslikava nemoć bilo koga sa strane da rešava ovdašnju ratnu krizu. Čak su i reakcije evropskih lidera više usmerene na zadobijanje političkih poena među domaćim biračima nego na istinsko rešavanje tragedije na istoku kontinenta.

Tako gledano, deplasirani postaju i komentari na temu: ko je veštiji pregovarač – Putin ili Tramp? Jasno je da se svaki od pomenutih kreće u granicama mogućnosti, ambicija i okolnosti u kojima se sve zbiva. I sve to u situaciji kada SAD i Rusija, kako rekosmo, nisu više jedini relevantni igrači na međunarodnoj šahovskoj tabli. Srećna okolnost je samo to što je svaki eventualni novi veliki rat skopčan sa mogućnošću totalne katastrofe, bez obzira na to ko u njega prvi krene.

U celoj ovoj priči Volodimir Zelenski je u najlošijoj poziciji. On ne može više da računa na konkretnu pomoć nijednog svetskog moćnika, ne može da se osloni na nesigurnu Evropu, ne može da veruje svom najbližem okruženju. Sve to vrlo dobro znaju i Putin i Tramp. Upravo zbog toga, odluka američkog predsednika da rešenje prepusti drugoj dvojici deluje racionalno. Njegovo je da sačeka. Ukoliko bude trebalo, neće oklevati da „podrži” nijednu od dve sukobljene snage. Uostalom, on nije ratnik, on je poslovni čovek.

U tom smislu oglasio se i bivši ruski predsednik Dmitrij Medvedev, koji smatra da u Kijevu jednostavno nemaju o čemu da razmišljaju sem o konačnoj kapitulaciji i načinu kako zemlju da konsoliduju u novim granicama. Pozivati se na međunarodno pravo u okolnostima kada ni veliki o tome ne vode mnogo računa, i kada institucije koje bi to pravo trebalo da brane, a pre svih Organizacija ujedinjenih nacija, ne deluju na adekvatan način, postalo je bespredmetno.