Želeo sam da pokažem logiku diktature

78. KAN

Kan – Poznati brazilski scenarista i reditelj Kleber Mendonsa Filjo je na 78. Kanski festival u glavni takmičarski program doneo jedan od najupečatljivijih i najboljih filmova – „Tajni agent”, politički triler koji na trenutke ostavlja bez daha, za koji je od Međunarodnog žirija kritike dobio i Nagradu „Fipresci” za najbolji film.

U ekskluzivnom razgovoru za „Politiku” Filjo kaže da mu je cilj bio da sa ovim filmom uhvati logiku i atmosferu sedamdesetih godina prošlog veka u Brazilu, dakle u vremenu vojnog puča i vojne diktature. Otuda Filjo u „Tajnom agentu” istražuje teme korupcije, straha i jedinstvenog kulturnog i političkog pejzaža njegovog rodnog grada Resifea iz vremena kada su ljudi preko noći nestajali, kada se nije verovalo nikome, a šapat bio najčešći način međusobne komunikacije. Autor u ovom razgovoru ističe i važnost filma kao istorijskog dokumenta i njegovu ulogu u očuvanju kolektivnog sećanja, dotičući se i uticaja grada Resifea na njegov rad i na šire implikacije istorijskog sećanja i političkih narativa…

Doneli ste nam žestok politički triler koji može da se tiče i današnjice. Da li vam je to od početka bila namera?

Nikada unapred ne razmišljam o filmovima kao političkim. Ali mnogi od njih jesu. Odrastao sam uz filmove Koste Gavrasa i Olivera Stouna, a oni su napravili neke od najboljih političkih filmova. U ovaj film nisam ušao misleći da će biti politički. Pre četiri godine sam imao samo ideju, način i želju, i od želje do konačne montaže mnogo toga može da se desi. Tada sam zapravo imao samo naslov u glavi – tajni agent koji mi se mnogo dopao, iako nema mnogo veze sa onim što vidite u filmu. Dakle, morao sam da uklopim film u naslov. A da bi to funkcionisalo, trebale su misterija, intriga, akcija, pažnja, i tada sam počeo da pišem scenario za ovaj film.

Tajni agenti i nisu tema brazilske kinematografije?

Sa stanovišta kulturne i zabavne produkcije, ne. Ali u Brazilu ima mnogo misterije, intriga i ljudi koji igraju razne uloge u svojim životima. Sav sirov materijal za priču koju sam napisao je izuzetno brazilski. Bez uvezenih elemenata.

Tako brazilski je i period vojne diktature koji se na neobičan način reflektuje u filmu u kojem nemate nijednu scenu sa vojskom?

Želeo sam da pokažem logiku vremena. Na primer, kada sam bio dete mnogo puta sam doživeo da odrasli tokom razgovora iznenada počinju da šapuću i to do nerazumljivosti, što me je veoma zbunjivalo. To što su odrasli radili nije imalo smisla, jer nije bilo mikrofona u kući, niti je bilo vojnika u njoj ili oko nje, ali to je bila atmosfera i logika vremena u kojem su i zidovi imali uši. Dakle, logika vremena je da lopov pokušava da ukrade kantu ulja sa benzinske pumpe, noćni čuvar uzima sačmaricu i ubija ga i pošto je vreme karnevala, niko ne dolazi da pokupi telo. I policija ga zaobilazi i niko ne brine zbog nečijeg ubistva, a to mesto samo smrdi.

Koliko su živa vaša sećanja na ovaj period?

Pošto imam 56 godina, ovo su moja sećanja iz detinjstva. Deca su bila primorana da marširaju ulicama na Dan nezavisnosti Brazila, ono što smo gledali na televiziji uvek je predstavljalo duh nacionalnog blagostanja onako kako ga je propovedao režim i slično. Da, sećanja su mi živa.

„Tajni agent” je i neka vrsta istorijskog istraživanja Brazila sedamdesetih godina prošlog veka?

Da, jer kinematografija, posebno ona komercijalna, često posmatra prošlost kroz prizmu sadašnjosti. Brazil je pre 50 godina imao izvesnu surovost, veću od one koju mi još uvek imamo. Prošlo je skoro 90 godina od ukidanja ropstva i 13 godina od državnog udara. Pre globalizacije, odeća i automobili su se proizvodili u zemlji. Boje, običaji i jezik bili su drugačiji i to sve vidite u filmu. Sedamdesete me ne teraju nužno da razmišljam o tehnikama fizičkog mučenja koju je koristila vojska u Brazilu, a koja je nastala u Aušvicu. Takođe ne razmišljam o pljačkama banaka, koje su pomogle u finansiranju otpora u to vreme. To je urađeno u drugim filmovima. Izbegao sam tipične elemente filmova o diktaturi, iako sam u tom univerzumu i unutar logike tog trenutka.

Vaš film je i lepa metafora o filmskom stvaralaštvu i o tome koliko je važno očuvanje istorije filma i istorije bioskopa?

Na neki način da, ali mislim da je film za mene vremenski žig. Čitavog života sam gledao na filmove, muziku i knjige kao na čuvare vremena života. I mislim da je svaki film koji napravimo – nebitno da li je dobar ili loš, da li je televizijska komedija ili dokumentarac – dokument za budućnost. Ako nekako ovaj intervju preživi 145 godina, kada nas više ne bude, biće to zanimljiv dokument iz 2025. godine, tako da sam ja sam zaista zainteresovan za tu ideju. Mislim da ono što mi filmski stvaraoci radimo jeste da proizvodimo dokumente. Ne znam da li će se čuvati u budućnosti, što je misao koja mi se uvek vraća. Šta će preživeti od onoga što smo uradili na Zemlji? Mislim da filmovi ne menjaju svet, ali filmovi vam mogu pružiti informacije ili vam mogu dati određeni ukus istorije, što je istina. Samo mislim da se ovaj film ne bavi istorijskim činjenicama. Bavi se istorijskom atmosferom.

Snimali ste u svom rodnom gradu Resifeu i on u filmu deluje veoma fotogenično?

Resife me veoma inspiriše i uglavnom sam sve svoje filmove snimao u njemu. I to je grad koji je uvek bio privrženiji levici. Tamo Bolsonaro nikada nije mogao da pobedi, ali je atmosfera u celom Brazilu bila beznadežna. Bilo je užasno. Čini se da je sada gore u ostatku sveta, ali ne i u Brazilu.

Da li ste srećni zato što vam se ponovo vratio Lula?

Mogu vam reći da sam veoma srećan. Stvar je u tome što čak i neki prijatelji sa levice žele da Lula bude mađioničar. Lula je jednostavno sjajan, ali on nije mađioničar i veoma je teško rekonstruisati ono što je uništeno za šest godina od strane krajnje desnice. Ta desnica je znatno osnažena onim što se događalo u poslednjih 10 godina.

Šta se događa sa Bolsonarom sada?

On će uskoro ići u zatvor!

Mislite li da je to moguće?

Jeste moguće, otići će. Mislim da bi Amerikanci trebalo da uče iz onoga što se dešava.

Velika glumačka zvezda Vagner Moura donosi vašem filmu dodatne kvalitete?

Upoznali smo se pre 20 godina, ali kada je video moj prvi film, došao je direktno kod mene i rekao: „Trebalo bi da snimamo zajedno.” Odgovorio sam mu: „Da, ja sam vaš veliki obožavalac.” Vagner Moura je sjajan glumac i sjajna osoba. Trebalo mi je mnogo vremena da pronađem scenario za pravi film sa njim. I evo nas sada zajedno.

Sjajna je ideja i to što ste za iznenađujuću, malu a važnu ulogu odabrali Uda Kira?

Delovi Brazila imaju jaku jevrejsku zajednicu. Lik Uda Kira je Jevrejin koji je preživeo Drugi svetski rat i u Resifeu ima krojačku radnju, ali lokalni politički i policijski moćnici za njega govore da je on Nemac, bivši nemački vojnik od kojeg stalno traže da im pokaže ožiljke od teških rana. Reč je o tome da je krajnja desnica u Brazilu uvek bila veoma zbunjena oko istorije i šta se gde po Evropi događalo i događa. Na primer, oni veruju da je Izrael hrišćanska zemlja i veoma podržavaju Izrael. Oni ne razumeju pojam istorije...