Kako (ne)kazniti lidera
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, decembra – Ko visoko leti, nisko pada – poslovica je koja se i ovde obistini, povremeno. A počesto – uz lagodno, pa i unosno prizemljenje.
Upravo je obeležena 10-godišnjica najčuvenijeg parlamentarnog suđenja („impičmenta”) jednom šefu države, Bilu Klintonu, uz konstataciju da se potom brzo obogatio razgranatim domaćim i međunarodnim vezama. I – da sada njegova supruga Hilari doživljava uzlet u hijerarhiji, ka mestu šefice diplomatije, što posredno i njega, kao supružnika, donekle rehabilituje za ranije počinjeni greh.
Dobro prošli
Reklo bi se, kako napominju i pojedini hroničari, da su proživljena iskušenja u seksualnoj aferi – „aferi Monika”, s Bilovim priznatim obmanama javnosti, istrage i porodice – čak doprinela da bračni par Klintonovih stekne status slavnih, kojim su obezbedili mesto u visokom društvu. I – dalje napredovanje: ona u politici, on u raznovrsnim poslovnim aranžmanima…
Istim povodom, uočeno je da su mnogo slabije prošli, mahom nestali s glavne scene, oni koji su Klintona pokušali da smene zbog laganja u njegovoj skandaloznoj vezi sa stažistkinjom (Levinski ili Luinski, već kako je ko transkribovao njeno prezime). Glavni akteri te republikanske „moralne ofanzive” su „zglajzali” još dok su je predvodili: i ondašnji predsedavajući Predstavničkog doma Njut Gingrič i njegov izabrani naslednik na tom položaju Bob Livingston, podneli su ostavke jer su i sami uhvaćeni u vanbračnim intimizacijama.„Ko ga oglasio, sam ga oprasio” i „Ko drugome jamu kopa, sam u nju pada”, deluju kao prigodne izreke za poraz „moralista”, ali analitičare brine druga stvar: pojačavanje moralnih posrnuća elite politike i biznisa koje štete znatno više nedužnima nego individualnim počiniocima kolektivnog stradanja. Kako kazniti lidere za zastranjivanja kojima su ojadili mase potčinjenih, pitanje je na koje još nema pouzdanog odgovora.
Mnogi su predlagali da se „impičmentu” podvrgnu predsednik Džordž Buš i potpredsednik Ričard Čejni, zbog „neosnovanog vojnog pohoda na Irak, uspostavljanja tajnih zatvora CIA po inostranstvu, kršenja Ženevskih konvencija o ratnim zarobljenicima, preterivanja u sužavanju građanskih sloboda u globalnom ratu protiv terorizma”. Nije prošlo.
Upravo teče proces za „impičment” guverneru Ilinoisa Rodu Blagojeviću, osumnjičenom za više korupcionaških radnji. I – za senzacionalni „pokušaj prodaje” senatorskog mesta, upražnjenog posle pobede njegovog čikaškog sugrađanina Baraka Obame na predsedničkim izborima prošlog meseca. „Jubilej” se obeležava i tim povodom. Poslednji put je jedan guverner bio izložen impičmentu 1988. – Juan Mikam u Arizoni – i bio smenjen.
Osmica u godišnjem kalendaru pojavljuje se i u jedinom, pre Klintona, „impičmentu” predsednika: Endru Džonson je tom procesu bio podvrgnut, pre 240 godina, 1868. Tandemu izuzetnosti predsedničkih sudbina zajedničko je i to što su i jedan i drugi prošli nekažnjeno, mada „za dlaku”. Uz još jednu, relativnu, sličnost: Džonson je jedini bivši predsednik koji je postao član Senata, a Klintonova supruga je jedina bivša „prva dama” koja je izvojevala, u Njujorku, isto takvo mesto u parlamentu (i uopšte učestvovala na izborima za državne funkcije).
Za razliku od njih, Ričard Nikson je 1974. podneo ostavku pod pretnjom „impičmenta” zbog „afere Votergejt”, s prisluškivanjem političkih protivnika. I taj slučaj se, sticajem okolnosti, indirektno uklopio u značaj kalendarske osmice. Upravo je preminuo, saopšteno je, Mark Felt (95), nekadašnji drugi čovek FBI koji je reporterima „Vašington posta” – koji su njegovu anonimnost pomno čuvali pod nadimkom „Duboko grlo”, preuzetom iz jednog pornografskog filma– razotkrio tu nečasnu radnju ondašnjeg čela Bele kuće.
Istraživači ukazuju da u takvim slučajevima stvari deluju zarazno. Afere dovode do potrebe za „isceliteljem” koji, pokazalo se, izneveri ukupna, složenija, očekivanja.
Posle Niksona, i automatskog (neizabranog) mu naslednika Džeralda Forda, na vlast je došao Džimi Karter, čija privrženost etici nije mogla, u vreme ekonomskih nevolja, da mu obezbedi reizbor. Iza Klintona došao je Džordž Buš mlađi, najavljujući „moralno ozdravljenje” koje se nije obistinilo – čak toliko da je Amerika pod njim doživljena, na mnogim stranama sveta, kao sila jednostranosti i hipokrizije.
Sadašnjem predsedniku, ipak, kako sada stvari stoje, ne preti pozivanje na bilo kakvu odgovornost za stanje koje anketirani građani većinom nazivaju „kretanjem zemlje u pogrešnom pravcu”. Zahvalan na takvom epilogu, on pokazuje čak rekordnu predusretljivost u prepuštanju vlasti Obami, jednom od njegovih najžešćih kritičara.
Na obe strane
I novi uspon Klintonovih posle Bušovih – što je sled događaja koji se ocenjuje i kao „sindrom dinastičnosti” ovdašnje republike – ne ide bez problema. Da bi kvalifikovao suprugu sa šeficu Stejt departmenta, Bil je, na zahtev Obaminog štaba, stavio na uvid dugačak spisak donatora (više od 200.000) svojih postpredsedničkih inicijativa.
Na toj listi su i značajni strani i domaći sponzori koji bi mogli da se ispostave kao klice sukoba interesa u karijeri obećanoj Hilari Klinton. Važnija zasad izgleda primena pravila „vrana vrani oči ne vadi”. Iliti – „ne sudi prethodniku jer ćeš i ti to biti”.
Verovatno je stoga i Obama uvrstio u svoju vladu veći broj „klintonovaca”. Kao i pojedine „bušiste”. Da bi pri sebi imao obe strane „impičmenta”: i one koji su se s njim izborili (pre deset godina) i one koji su sada sprečili pozivanje na kažnjavanje lidera…