MVP zahvalan Ronaldu i majci

Fenerbahče je zasluženo osvojio svoju drugu titulu u Evroligi, pobedivši na fajnal-foru u Abu Dabiju dve vrlo jake ekipe, branioca titule Panatinaikos, i Monako, koji je svake godine sve bliže trofeju. U turskom timu najviše emocija je izašlo iz onih kojima je ovaj trofej prvi u karijeri, a među njima su junaci finala, srpski reprezentativac Marko Gudurić (19 poena) i Najdžel Hejz-Dejvis (23) kome je pripalo MVP priznanje.

– Za ovo treniraš čitav život. Ponosan sam i zahvalan Bogu. Timska igra je presudila – kazao je Gudurić, čija je trojka, 65 sekundi pre kraja (74:64), zapečatila sudbinu prvaka Francuske.

Taj koš je postigao tako što je imitirao potez koji je trener Monaka Vasilis Spanulis izvodio u igračkim danima.

– Kad sam krenuo u levi dribling, kroz glavu mi je prošao Spanulis, njegov „sajd step”… Imao sam grčeve nisam mogao u prodor, rekoh da probam, ne može da me blokira… Eto, ušla je… – kazao je Gudurić, koji je još od 2017. godine u Fenerbahčeu, izuzev sezone 2019/20, koju je proveo u Memfisu (NBA).

I Najdžel-Hejz je morao dugo da čeka na svoju prvu titulu u Evroligi. Šest sezona. Poslednjih godina je jedan od njenih najboljih igrača, dva puta član prve petorke, a lane je postao rekorder njene moderne ere i prvi koji je postigao 50 poena na jednoj utakmici.

– Veoma naporno sam radio poslednje tri ili četiri godine na tome da budem prisutan, a poslednji mesec, pa i celu ovu godinu, u glavi sam proživljavao ovaj trenutak. Tako da sada kada sam ovde, imam osećaj kao da sam sve to već doživeo. Ne izgledam uzbuđeno koliko zaista jesam, ali sam izuzetno srećan, izuzetno ponosan. Naporno smo radili cele godine, bilo je puno uspona i padova kao i u svakoj sezoni, ali neverovatno je biti šampion – kazao je Hejz-Dejvis.

Na pitanje kako je uspeo da u tako važnom meču, kao što je finale Evrolige, postigne 14 poena iz 14 slobodnih bacanja, ovaj američki košarkaš – inače sjajan izvođač „penala” (u ovoj sezoni 90,1 odsto, 129 od 142) – dao je neobičan odgovor:

– Stvarno sam napravio iskorak u shvatanju koliko je mentalna priprema važna. Video sam snimak Kristijana Ronalda koji sebi izgovori jednu frazu pre nego što šutne slobodan udarac. Kada sam saznao šta tačno govori, samo sam to preveo iz fudbalskog u košarkaški kontekst. Tako da, ako me gledate kada izvodim slobodna bacanja, uvek imam istu rutinu i govor koji upućujem sebi. Izađem, šutnem i drago mi je što sam danas pogodio sve. Mojoj majci je najvažnije da pogađam slobodna bacanja. Ako promašim, ljuta je, tako da dokle god pogađam, ona je srećna!

Pobeda u finalu protiv Monaka (81:70) donela je veliko olakšanje treneru turskog kluba Šarunasu Jasikevičijusu, koji je konačno, posle pet neuspešnih fajnal-forova, podigao šampionski pehar. Prethodno je pokušavao i sa Žalgirisom (jednom), Barselonom (tri puta) i Fenerbahčeom (prošle godine). Ovom pobedom ušao je u uzak krug onih koji su i kao igrači i kao treneri osvajali najbolje klupsko takmičenje u Evropi. Pre njega to su uspeli današnji selektor Srbije Svetislav Pešić, koji mu je bio trener u Barseloni kada su osvojili Evroligu (2003); Lolo Sainz (Španija) i Armenak Alačačjan (Jermenija / Sovjetski Savez). Pešić je kao igrač do evropske titule (tada Kup šampiona) stigao sa Bosnom, 1979, posle pobede protiv Varezea u Grenoblu (96:90).

– Osećaj je neverovatan – kazao je Jasikevičijus, četvorostruki pobednik Evrolige kao igrač (pored Barselone, ima dve titule sa Makabijem i jednu sa Panatinaikosom).

– Jurim ovaj trofej već neko vreme. Bilo je mnogo razočaranja. Ipak sam istrajao i ovi momci su završili posao… Skinuo sam ogroman teret sa leđa. Godinama sam bio tako blizu, stalno ovde, ali nikako da pređem tu poslednju prepreku. Ne mogu više da osvajam titule kao igrač. Kao što je i Bili (Spanulis) rekao – voleo bih da sam imao tu j…nu loptu u rukama ovog vikenda, ali sada smo sa strane. Ipak, osećaj kada osvojiš titulu kao igrač i kao trener je isti. To je najbolji osećaj na svetu – biti šampion.