Crno-belo detinjstvo oslikano u hiljadu boja

Pesmu „Mister Bodžengls”, koja nosi melanholiju, ali i radost, otkrio sam mnogo pre nego što sam se upustio u pisanje romana, a kada sam počeo da ga pišem, odlučio sam da ona bude lična himna porodice koju opisujem, kaže francuski pisac Olivije Burdo, koji je gostovao na književnim susretima „Molijerovi dani” i u tri srpska grada predstavio svoj prvi roman „Očekujući Mister Bodženglsa”, objavljen 2016. godine, ovenčan sa sedam nagrada i prodat u oko milion primeraka. Sada je objavljen i na srpskom jeziku u izdanju „Derete” u prevodu Vesne Cakeljić.

Pesmu „Mister Bodžengls” napisao je i snimio američki kantri muzičar Džeri Džef Voker 1968. godine, a osim Nine Simon, čija se verzija iz 1971. pominje u ovom romanu, izvodili su je i Bob Dilan, Semi Dejvis Džunior, Nil Dajmond, Robi Vilijams i drugi. Uz pesmu Nine Simon se u ovom romanu pleše, toči šampanjac, voli, a sve to pred očima dečaka čiji život je obeležen ekscentričnim životom njegovih roditelja. To ide dotle da ga roditelji ispisuju iz škole i sami ga obrazuju.

U Srbiji je Burdo ovaj svoj roman predstavio u Beogradu, Novom Sadu i Velikom Gradištu. Na kraju ove mini-turneje, u razgovoru za „Politiku”, ovako sumira utiske:

– Ideja organizatora „Molijerovih dana” da predstavim svoju knjigu u tri grada Srbije bila je odlična. Imao sam priliku da sretnem tri različite publike i posetim, doduše suviše kratko i brzo, tri mesta. Publika me je divno primila u sva tri grada i pokazala veliko interesovanje za moj roman, a njihova pitanja bila su raznovrsna i relevantna.

Roman „Očekujući Mister Bodženglsa” preveden je na gotovo 40 jezika, adaptiran je za strip i pozorište, objavljena je i ilustrovana knjiga, a po njemu je 2021. snimljen i film u režiji Režisa Roansara, sa Viržini Efirom i Romenom Dirisom u glavnim ulogama. Film je prikazan u okviru „Molijerovih dana” i mada se čini da prilično verodostojno prati roman, Olivije Burdo nije zadovoljan i priznaje da nije tako zamišljao svoje likove. Ali svestan je da je njegovu knjigu čitalo milion ljudi i da to znači i milion vizija o likovima...

U čemu je, po njemu, šarm ovog romana? Atipična porodica koju opisuje? Duhovitost kojom to čini?

– Uvek je teško objasniti uspeh jedne knjige. Verujem da je priča dotakla osećanja čitalaca na isti način na koji je ganula i uznemirila i mene dok sam je pisao. Očigledno je da ova atipična porodica, bar na početku, tera čitaoca da sanjari. Ali tu je i drugi ton, obrađivanje, lagano i delikatno, jedne ozbiljne  i tužne teme. Stoga se u knjizi smenjuju smeh i suze, što nije bio nikakav moj koncept. Pisao sam instinktivno. Jednostavno, kad bih došao do vrhunca tuge, bilo mi je neophodno da ubacim malo humora – objašnjava Burdo za naš list.

Pisac je imao prilike da se sretne sa svojim čitaocima na mnogim meridijanima i kaže da su njihove reakcije uglavnom iste, ali sa izvesnim nijansama.

– Na primer, u Italiji tema laganja je dosta zasmejavala publiku, dok su čitaoci u Venecueli bili veoma osetljivi na lik senatora čiji je nadimak, od milja, Đubre i na korupciju koja je bila izvor porodičnog bogatstva – dodaje.

Na pitanje iz čega je crpeo ekscentričnost porodice koju opisuje u ovoj knjizi i šta je bila njegova osnovna motivacija da napiše jedan ovakav roman, Burdo objašnjava:

– Stvar je veoma jednostavna. Napisao sam sve potpuno suprotno od onoga što sam ja doživeo u detinjstvu, tako da se može reći da ova knjiga slika jedno crno-belo detinjstvo u hiljadu boja. Porodica koju opisujem izlazi iz okvira konvencija svojim načinom života u kome dominiraju zabava, druženja sa prijateljima, šampanjac, ples... Naravno, rušenje ustaljenih pravila može da dovede do ushićenja, ali ako to dugo traje, najčešće se završi loše. Kad je reč o motivaciji za jednu ovakvu knjigu, ona je uvek nejasna. Ima tu mnogo motiva i menjaju se tokom pisanja.

Tekst knjige ima pesničku dimenziju i karakterišu ga igre reči, često neprevodive, zbog čega je prevod bio izuzetno težak. Vesna Cakeljić koja je prevela ovaj roman na srpski kaže da je čitala engleski prevod koji je potpuno rimovan, ali da to često menja smisao rečenice, te je ona smatrala da bi preterivanje u rimama previše usmerilo pažnju na formu nauštrb suštine.

Olivije Burdo je rođen u Nantu 1980. godine na obali Atlantskog okeana. Od detinjstva je mnogo voleo da čita, a boreći se sa disleksijom, u odsustvu televizije, mogao je da se posveti knjigama i maštanju. Kao odrastao najpre je više od deset godina radio različite, često i neobične poslove. Osim što je zarađivao za život kao kao agent za nekretnine, bio je, na primer, majstor za sve u jednoj izdavačkoj kući, otvarač slavina u bolnici, istrebljivač termita, berač cveta soli u solani... Šta je bilo ključno da se na kraju posveti pisanju?

– Pisanje je jedina oblast u kojoj sam dobijao pohvale. U svim drugim poslovima koje sam radio bio sam osrednji, pa sam često dobijao otkaz. A pošto sam mladost proveo čitajući knjige, bolje rečeno „gutajući ih”, poželeo sam da se nađem s druge strane ogledala, da i sam pišem – kaže za naš list Burdo, koji se posle prvog neuspešnog romana, koji nije objavio, zatvorio u vikendicu prijatelja u Španiji, gde je za sedam nedelja napisao „Očekujući Mister Bodženglsa”.

Svoj drugi roman „Pactum salis” o prijateljstvu dva potpuno različita čoveka objavio je 2018. godine, a 2021. roman „Florida”, oštru kritiku američkih takmičenja za mini-mis i bodibilding. Godine 2024. objavio je „Lični razvoj” („Développement personnel”), gde se osvrće na svoje komplikovano detinjstvo i školovanje.

I kako sada posle svih nagrada koje je dobio i knjiga koje je napisao vidi svoje mesto na savremenoj francuskoj književnoj sceni koja je dosta živa?

– Da budem iskren, nemam pojma. Mislim da bi čitaoci, književni kritičari i bibliotekari mogli bolje da odgovore na ovo pitanje – kaže Burdo.