PRAZNIK GLOBALNE KRIZE

Dobrih pet godina populisti su nam ispirali mozak. Prvo Crnom Gorom, posle Kosovom. Dimna zavesa epskog patriotizma, arhaičnog nacionalizma i sveprisutnog tamjana skrivala je privredu i finansije, sektor potpuno uzurpiran/prepušten agresivnim neoliberalnim ekspertima i tajkunima u zaleđu.

Žalili smo se što smo poslednji u regionu kročili na put tranzicije, ali su govorili da to ima i svoju dobru stranu, jer ćemo učiti na tuđim iskustvima, pa nećemo ponavljati njihove greške.

Tokom divlje privatizacije ponovili smo i umnožili sve moguće greške. Niko nije hteo da nam kaže šta su uradili Slovenci. Pozvali su Džefrija Saksa, arhitektu pogubne jeljcinovske tranzicije, da im za pristojan honorar sačini tranzicioni projekat. Platili, a onda rekli: sada znamo šta NE treba da radimo.

Ovde su eksperti radili i više od onoga što su Saks i drugi agenti preslobodnog tržišta tražili. Politička oligarhija aminovala je operaciju bez anestezije. Tako smo neobezbeđeni – svojom krivicom, u svetsku finansijsku i ekonomsku krizu upali – bez naše krivice.

Dok je globalni virus već napuštao američko žarište, srpski političari još su obećavali Diznilend: Srbija će profitirati. Strane kompanije shvatiće da im je ovde najbolje pa će njihovo masovno naseljavanje krenuti s prvim lastama. Vlasti su se i dalje nadale značajnom investicionom prilivu. Guverner je nežno obećavao miran san.

Ne prepoznajući ozbiljnost trenutka, verujući da imaju sve vreme ovog sveta i ubeđeni da uvek i po svaku cenu moraju da kritikuju, opozicioni poslanici opstruisali su rad skupštine onemogućavajući joj da stvori zakonske okvire za privlačenje novih investitora.

Globalna kriza izbacila je na površinu jedan od naših najvećih propusta: nedostatak vizije, nepostojanje strateških pravaca razvoja. Vakuum popunjava ko stigne. „Gasprom” i „Fijat” postali su simboli oštrog okršaja dva sučeljena politička bloka.Ako je kriza vreme za zbijanje redova, onda to u Srbiji nije slučaj.

Ali zašto zameriti opoziciji kada su dvojica potpredsednika vlade, Đelić i Dinkić, početkom oktobra izjavljivali da zahvaljujući intervenciji američke vlade globalna kriza neće imati direktne negativne efekte u Srbiji.

„Očekujem da će kriza biti sanirana pre nego što bi se ti negativni efekti odrazili na našu zemlju”, rekao je prvi. „Kada globalna kriza prođe, verujem da će investitori izračunati da su najveće gubitke imali u SAD i najvećem broju evropskih zemalja, a da su zaradili u Kini, Srbiji i u možda još nekoliko zemalja”, izjavio je drugi.

Kakva procena ekonomskog gurua koji nas predstavlja na forumu u Davosu! Kakav optimizam najglasnijeg srpskog eksperta! Neodoljivo su podsećali na vreme kada su nas ubeđivali da će zapadne sankcije Jugoslaviji biti brzo uklonjene i da uopšte neće nauditi domaćoj privredi. Posle smo imali novčanice sa devet nula, ulje i mleko kupovali od 7 do 7.15 i svi mirisali na benzin zbog uličnog pretakanja.

Dvojica dobrih učenika Džefrija Saksa pomno su i dalje slušali Svetsku banku čiji je direktor beogradske kancelarije poručio da će kriza Srbiju pogoditi samo „indirektno”, otvarajući šansu da iz nje izađemo „jači i čvršći”.

Nisam uveren, niti volim kada idu niz dlaku našem „lako ćemo” mentalitetu za koji se onda kače i političari. Bolje da nas upozoravaju, poput analitičara Stratfora koji procenjuju da će se Srbija, uz Hrvatsku, Rumuniju, Bugarsku i države Baltika, naći u vrhu liste zemalja koje će pogoditi finansijska nedaća.

U Srbiji će se ovogodišnji rast privrede od sedam odsto 2009. prepoloviti. Broj nezaposlenih će, delom i zbog neizbežnih otpuštanja, dostići milion. Ekonomska aktivnost znatno će se usporiti. Investitora će biti sve manje.

Hrvatska je kroz prve mesece krize plovila relativno bezbedno, pre svega zahvaljujući deviznim rezervama, ali rast privrede biće sa sadašnjih 3,5 odsto sveden na najviše dva procenta 2009, ako bude i toliko.

Rumunija i Bugarska suočene su sa svojom prvom krizom „realnog kapitalizma”. Prva je u trećem kvartalu 2008. imala rast od 9,1 odsto, najviši u EU, ali perspektive su takve da vlada u Bukureštu razmišlja da sledi primere Mađarske i Ukrajine i da pod hitno od MMF-a pozajmi najmanje 10 milijardi dolara. U drugoj je procena rasta 2009, sa ovogodišnjih 6,3 odsto spuštena na skromna dva procenta.

Pošto se ispostavilo da je teško da će se kriza posrećiti Srbiji, neko je dvojici potpredsedničkih promotora „finansijskog populizma” došapnuo da od „kriznog profita” neće biti ništa. Novembarski pad prometa robe i usluga u EU od 27 odsto bio je dramatično upozorenje.

U međuvremenu obezbedili smo se kod MMF-a i dobili pravo da povučemo 520 miliona dolara, ako zatreba. Kada se setim istočne Azije, Latinske Amerike i Rusije nisam entuzijasta politike ove nimalo filantropske institucije, iako znam da me to udaljava od srpskih plus-minus eksperata, MMF-ovih fanova.

Kada je na red stigao budžet svakom je bilo jasno da nema ništa od Srbije kao prosperitetne oaze u pustinji. Promene u budžetskim stavkama su, zarad štednje, morale da se prave na brzu brzinu. Umesto da skupštinskom raspravom dominira kriza, ponovo se najviše pričalo o načinima uklanjanja opstrukcija i o tome kako da uspavana ministarstva brže liferuju nove zakone.

Kriza je, priznaje premijer, stigla na krilima spoljnotrgovinskog deficita od oko sedam milijardi evra, pa je vlada preduzela mere da se smanji javna potrošnja, privreda rastereti, a izvoz pojača. Ne znam kako će to funkcionisati uz globalnu krizu tražnje, ali lepo zvuči.

Kako posle samita ministara i izvoznika verovati da ćemo preko noći postati efikasni kada je vlada još novembra 2007. rešila da pomogne izvoznicima, ali od tada najveći deo programa nije ostvaren?

Kako imati puno poverenje kada je štedljiva vlada tek posle skandala oko megazarada – koje su pokrenuli mediji – otvorila priču o naknadama u upravnim odborima, raspravljala o platama menadžera državnih firmi i preporučila da se smanje troškovi za novogodišnje koktele.

Zašto nikome nije palo na pamet da sledi primer Republike Srpske gde su plate članova vlade od novembra smanjene za deset odsto. Nisu to, naravno, neke kapitalne uštede koje spasavaju privredu. Neka se radi i o demagogiji, ali narodu je lakše ako vidi da ministri pokažu minimum solidarnosti.

Možda je i dobro što je kriza. Da je nema, sve bi bilo po starom pa bi javna preduzeća – koja su prošle godine napravila gubitak od 110 milijardi dinara – i dalje u proseku imala 41 odsto veće plate nego ostala privreda! Kakvo oporo podsećanje na dadiljanje gubitaša u samoupravljanju.

Centralna banka je među retkima odradila deo posla: liberalna monetarna politika zamenjena je, uz dosta potrošenih evra, čvrstom regulativom tržišta da bi se sprečili manipulativni pritisci na dinar koji je i dalje precenjen i takav šteti privredi.

Iako nisam ubeđen da imamo ozbiljnu operativnu strategiju, kriza je državu nagnala da interveniše u zaštiti zaposlenih od otpuštanja, što je nagoveštaj da ćemo morati da raščistimo sa anarhičnim neoliberalnim modelom.

Možda će nas okolnosti u kojima smo se našli nagnati da skupštinske procedure budu efikasnije, da narodni poslanici opsesivno stranačko inaćenja zamene osećajem odgovornosti za zemlju, da političari ne kalkulišu samo o partijskoj kasi i sopstvenom džepu.

Neka svetska kriza prodrma Srbiju. Da je nema da li bi sveprisutni Mlađan rekao da iz vlasti treba da odlete svi kojima je „novac popio mozak”. Ako se to dogodi, mada sumnjam jer bi to desetkovalo političke redove, onda bi u svetloj budućnosti morali da proglasimo i slavimo nov praznik: dan globalne krize.