Žrtva sistema koji melje male ljude

Lažno svedočenje je ove godine nešto najviše šik, nešto najmodernije u visokom društvu. Biti izabran za lažnog svedoka, to je kao da ste, pored toga što stičete izvesnu i brzu slavu, dobili glavni zgoditak na lotou.

Na prvi pogled nije lako pogoditi u kom je veku napisan roman iz kojeg preuzimamo ovaj citat, jer je lažno svedočenje bilo šik u mnogim epohama, pa i u današnjoj. A zapravo je reč o oštroj satiri francuskog društva s kraja 19. veka, koju čitamo u romanu „Dnevnik jedne sobarice” Oktava Mirboa, objavljenom 1900. godine.

Uprkos tome što ga je kritika zanemarila, roman je postigao veliku popularnost – samo za Mirboovog života u Francuskoj je prodato 146.000 primeraka ovog dela. Tokom 20. veka roman je preveden na tridesetak jezika, na ruski čak 21 put, a engleskih i italijanskih prevoda je tek nešto manje. Čak četiri filmske ekranizacije takođe svedoče o popularnosti ove knjige, od kojih je najpoznatija verzija koju je snimio Luis Bunjuel sa Žanom Moro u naslovnoj ulozi. Prvi film je snimio ruski reditelj Mihail Martov 1916. godine, drugi Žan Renoar 1946, treća verzija je pomenuto Bunjuelovo ostvarenje iz 1964, a četvrti film se pojavio 2015. u režiji Benoa Žakoa.

Ova žestoka satira o društvenoj hijerarhiji, ljudskim slabostima i borbi za očuvanje dostojanstva u surovom svetu objavljena je sada na srpskom jeziku prvi put u integralnoj verziji u „Laguninoj” ediciji „Feniks”, koja je nastala da bi savremenoj publici učinila dostupnim dela novootkrivenih klasika svetske književnosti, kao i zaboravljena dela već priznatih pisaca.

Prevodilac Tamara Valčić Bulić kaže da je prevod iz 1904. godine – nama nepoznatog prevodioca potpisanog sa S. M. S. – bio i u izvesnom smislu ostao jedini prevod „Dnevnika jedne sobarice” na srpski jezik, ali da je prilikom redakture utvrđeno da nedostaje približno trećina originala. Ta trećina je sada prevedena, a postojeći prevod je donekle modernizovan, očišćen od nekih germanizama i arhaizama, kao i prevodilačkih omaški, s namerom da se sačuva duh tog prevoda i njegova patina. Stoga su kao prevodioci ovog dela potpisani S. M. S. i Tamara Valčić Bulić.

Knjiga je pisana u formi dnevnika sobarice Selestine, koja svojim izražavanjem i širinom interesovanja prevazilazi stereotip koji se vezuje za služavke. Ona čita knjige i kritički posmatra svet u čijim kućama služi. Kao što je Tamara Valčić Bulić napisala u predgovoru, Selestina je žrtva jednog sistema koji melje male ljude, „robinja” koja je, kako kaže, dužna da uvek ćuti, čuva tajne svojih gospodara i bude poslušna. Zato u dnevniku sebi dozvoljava da plače, likuje, da oseća gađenje i mučninu pred prizorima koje opisuje.

„Selestinina priča precizno je smeštena u vreme i prostor, uverljivo je prikazano doba političkih potresa oko afere ’Drajfus’, u romanu su evocirane i neke stvarne ličnosti”, piše Tamara Valčić Bulić u predgovoru i ističe sličnost sa Zolinim romanom „U ključalom loncu” iz 1882. godine, u kojem Zola prikazuje lažni moral stanovnika jedne pariske građanske kuće, pa biva optužen za bestidnost i pornografiju, baš kao i Mirbo posle njega.

Prema njenim rečima, glavni Mirboov cilj je „satira jednog, po njegovom ubeđenju, trulog i pokvarenog društva u kojem se porok proglašava za vrlinu, a zločin za dobro delo”.

„Pisac koji u političkom pogledu zastupa anarhistička uverenja, prikazuje društvo u kojem jači, bogatiji ugnjetavaju slabije koji im se, u skladu sa socijalnim darvinizmom, ne suprotstavljaju već potčinjavaju. U toj satiri prva na udaru je buržoazija. Mirbo prema njoj oseća gađenje, poput Bodlera i Flobera pre njega. Buržoazija – a uostalom i ostatak društva – javno slavi čestitost i decentnost, žene su uzorne i vrle, muškarci pobožni dobrotvori, ali samo u javnosti. U skrovitosti budoara obelodanjuje se istina o gospodarima, mladim i starim: među građanima vladaju nemoral i razvrat, tvrdičluk i pohlepa, kukavičluk i licemerje”, kaže Tamara Valčić Bulić u predgovoru ovog izdanja.

„Ja sam uvek videla samo prljav novac i rđave bogataše”, piše Selestina u svom dnevniku, koja nikoga ne štedi, pa ni intelektualnu i umetničku sredinu.

„Ništa mi ne pričinjava toliko zadovoljstva kao kad u novinama otkrijem ime osobe kod koje sam služila. To zadovoljstvo sam osetila jutros, življe nego ikada, kad sam preko ’Malog žurnala’ saznala da je Viktor Šarigo upravo objavio novu knjigu koja ima mnogo uspeha i o kojoj svi govore s divljenjem. Ta knjiga se zove ’Od pet do sedam’ i ona izaziva sablazan u dobrom smislu. To je, piše u članku, niz mondenskih, briljantnih i oštrih studija koje, pod svojom lepršavošću, skrivaju duboku filozofiju... Da, na to se može računati. Kako zbog njegovog talenta, Viktora Šarigoa istovremeno mnogo hvale zbog njegove otmenosti, njegovih uglednih prijateljstava, njegovog salona... Ah, pričajmo o njegovom salonu... Osam meseci bila sam sobarica kod Šarigoovih i stvarno mislim da nikad nisam srela takve prostake”, piše Selestina u svom dnevniku, u kojem se obrušava i na crkvu, tvrdeći da časne sestre pretvaraju samostane u mesto za izrabljivanje sirotih i „palih” devojaka, a da popovi sa svoje strane šire fanatizam i opskurna shvatanja o svetu, podrivajući temelje republikanskog sekularnog društva.

„Oštra, mršava, i dalje mlada, opore i uvele mladosti... čistunica i alapača, preduzimljiva i prevejana, sestra Angela je bila velika prijateljica g. dekana i njegova bliska savetnica. Viđali su se svakog dana. U potaji, neprekidno pripremajući izborne i opštinske kombinacije, poveravajući jedno drugom tajne otete od porlasonskih domaćinstava, dovijajući se kako da veštim manevrima zaobiđu prefekturalne uredbe i administrativne propise, u korist crkvenih interesa. Sve ružne priče koje su kružile po kraju dolazile su odatle... Svi su to naslućivali, ali nisu se usuđivali ništa da kažu, plašeći se nepresušnog duha g. dekana, kao i opšte poznate zlobe sestre Angele, koja je konačištem upravljala prema svojoj ćudi netrpeljive i osvetoljubive žene”, raskrinkava Selestina crkvu u Por-Lansonu.

Kad je reč o aferi „Drajfus”, Mirbo je u to vreme suštinski izmenio svoje ranije stavove (u mlađim danima podlegao je antisemitskoj atmosferi u društvu) i upustio se u borbu za Drajfusovo oslobođenje, te ova tema dobija svoje mesto i u „Dnevniku jedne sobarice”. Selestina, naime, predstavlja antidrajfusovce u lažno pozitivnom svetlu i svojom ironijom obesmišljava antisemitsku mržnju.

Pisac, novinar i politički aktivista

Oktav Mirbo je rođen  16. februara 1848. godine u mestu Trevijer u Normandiji, a  od 1873. uglavnom živi u Parizu. U to vreme postaje lični sekretar jednog bonapartističkog podanika i kreće se u književnim krugovima, upoznaje Mopasana, Flobera, Zolu, Turgenjeva... Prvi roman „Golgota” objavio je 1886. godine. Početkom devedesetih godina 19. veka, već je slavan kao jedan od najbolje plaćenih hroničara i novinara u Parizu i  politički se angažuje. Staje u odbranu Oskara Vajlda kad je ovaj osuđen na dve godine prinudnog rada, a 1897. godine, podstaknut Zolinim angažovanjem, i sam se angažuje  u aferu Drajfus

Paralelno sa ovim aktivnostima, objavljuje knjige s nesmanjenim tempom. Pored priča i novela, objavljuje i nekoliko romana među kojima je i „Dnevnik jedne sobarice”. Veliki uspeh donose mu i pozorišni komadi, pogotovo komedija „Posao je posao” 1903. godine.

Umro je 16. februara 1917. godine u Parizu.