Računar je muškog roda

U izložbenim prostorima Kulturnog centra Beograda od juče su posetiocima već po tradiciji dostupne tri izložbe koje će trajati do 28. juna.

U Likovnoj galeriji na programu je postavka „Računari 144” Darije Medić, čija je okosnica kultni časopis „Računari”, koji je izašao prvi put 1984. godine, a poslednji u februaru 1999. godine. Tokom 15 godina ovaj časopis je izlazio mesečno u kontinuitetu, tokom rata i nakon raspada SFRJ, tokom sankcija i inflacije, oblikujući čitave generacije programera/ki i kompjuterskih entuzijasta/kinja.

Novinarka Jelena Rupnik je već u trećem broju časopisa napisala članak „Računar je muškog roda”, koji kroz prizmu ironije propituje ulazak personalnog kompjutera početkom osamdesetih u domaćinstva i uticaj na međuljudske odnose i povezane rodne uloge.

„Zamislite da upravo sada, u 2025. godini, nakon 26 godina od poslednjeg, izlazi novi broj ovog časopisa, a vi ste pozvani da budete na njegovoj naslovnoj strani. Oko vas na zidovima se nalazi hronološka arhiva odabranih naslovnica, od one čuvene sa broja 11, na kojoj su prvi put bile prikazane ženske noge, pa do eksplicitnijih scena naslovnih strana iz sredine devedesetih. Šta bi broj 144, koji izlazi u maju/junu 2025. godine, rekao o nekadašnjem, a šta o današnjem zagrljaju sa tehnologijom?”, navodi se u pratećem materijalu. Scenografija izložbe ona nudi posetiocima/teljkama da fizički uđu u ram naslovnice za kreiranje sopstvenih scenarija i izaberu naslove za svoje izdanje.

U Galeriji „Artget” aktuelna je samostalna izložba Mladena Bizumića „Arheologija moderne – slučaj hotela ’Jugoslavija’ i druge psihografije”, čija je kustoskinja Senka Ristivojević. Ova postavka prva je u ciklusu „Iz Centra”, osmišljenog kao prilika za sagledavanje fotografskih praksi i načina čuvanja fotografija iz kolekcije Oktobarskog salona i kolekcije Kulturnog centra Beograda i ona na poseban način aktivira prostor Galerije „Artget”.

Autor njenu poziciju i otvorenost ka Trgu republike promišlja kao javni prostor u kom se prepliću arhitektura urbanog pejzaža, fotografija i prisustvo posmatrača. Postavljanjem radova iz tri serije – „Baryta” (2017–), „Hotel Jugoslavija” (2011–2025) i „Uneskova deca” (2019–) – Bizumić adresira pitanja svesnosti i odgovornosti, lične i kolektivne, kroz dve važne teme: odnos prema prirodnom i društvenom okruženju. Baveći se formalnim kvalitetima stvaranja slika, on često preispituje mesta gde se sreću digitalna i analogna praksa, slika i prostor, pa su njegovi radovi gotovo uvek instalacije određene mestom i vremenom u kome komuniciraju sa publikom. Umetnik publici nudi svoje lične refleksije izražene u eksperimentalnim postupcima duple ekspozicije, kolaža, kombinovanim tehnikama.

Treba dodati da su psihografije umetnički prikazi u formatu fotografije koji istražuju psihološke pejzaže. Za razliku od geografije, koja mapira spoljašnji prostor, psihografija mapira mentalne, intimne ili kulturne dimenzije.

U Galeriji „Podrum” može se videti izložba „Mentalno stepenište” umetnika Moisesa Manansa i Santija Vilanove, u saradnji sa izlagačkim prostorom Displej Univerziteta Jaume (Kastiljon de la Plana, Španija).

Oslanjajući se na različite pristupe istraživanju oblasti tehnologije u svetlu prirodnih fenomena, autori predstavljaju projekat koji naglašava vezu između dve naizgled nepovezane teme – vode i sazvežđa. Prethodno generisani radovi koji obuhvataju video, zvuk i objekte preformulisani su u skladu sa prostorom, sa ciljem da beogradskoj publici pruže poetsko, ali kritički mišljeno iskustvo.

Slika Marsela Dišana „Akt koji silazi niz stepenice” reflektovala je rastući tehnološki napredak i njegov uticaj na ljudsko iskustvo. Gledajući iz savremene perspektive, ovo kultno remek-delo 20. veka deluje kao statična metafora beskrajnog kretanja naših umova moderiranih algoritmima. Vođeni istim zadatkom da adresiraju promenljive načine posmatranja, posebno prirode, kroz ovaj izložbeni projekat, umetnici teže da istaknu da je svaki aspekt naše stvarnosti postao predmet društvenog i političkog utrkivanja u vremenima kada nas zaslepljuje beskrajni protok prividno naučnih podataka. Kustosi su Maja Marja Janković i Vladimir Bjeličić.