Oružje za masovno poniženje

POSLE ŠEST GODINA BEZUSPEŠNE POTRAGE, Džordž Buš je u Bagdadu konačno pronašao oružje za masovno uništenje. Cipele. Njima je uništeno ono malo autoriteta koje predsednik SAD još ima kod kuće i u svetu, a obuća koju je bacio Muntadar al Zaidi postala je simbol borbe protiv arogantne američke politike. Novinar koji je imao običaj da svoje priloge, najčešće o stradanju iračke dece, završava rečima „iz okupiranog Bagdada” verovatno je krvnički pretučen u pritvoru, ali je postao junak celog muslimanskog sveta, i ne samo njega. Cipele su ovih dana viđene i ispred Bele kuće, a Buš – posle Slobodana Miloševića prvi predsednik jedne zemlje gađan cipelama – rizikuje da u kolektivnoj svesti planete ostane upamćen po poniženju kojem je izložen u bagdadskoj „Zelenoj zoni”.

U međuvremenu, jedna arapska zemlja dobila je pravo da koristi američku nuklearnu tehnologiju. Kako je saopšteno, Vašington je postigao dogovor sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima da izgradi nuklearne elektrane u ovoj zemlji koja brine da njene ogromne zalihe nafte i gasa ipak neće moći da podrže ubrzani razvoj privrede. U SAD se širi otpor ovoj inicijativi, a stručnjaci i neki političari podsećaju da je pakistanski naučnik Abdul Kadir Kan upravo iz Dubaija švercovao opremu za nuklearna istraživanja Iranu, Libiji i Severnoj Koreji. Bušova administracija, međutim, planira da slične sporazume potpiše i sa Saudijskom Arabijom, Jordanom i Bahreinom, kako bi „zaustavila širenje nuklearne tehnologije” na Bliskom istoku i sprečila Iran da u toj oblasti ojača svoju poziciju.

U SARAJEVO SU SE VRATILA TROJICA OD ŠESTORICE ALŽIRACA koji su nezakonito odvedeni u američku bazu u zalivu Gvantanamo. Njihovo puštanje na slobodu na osnovu odluke saveznog sudije u SAD najava je ukidanja ovog zatvora u kojem osumnjičene teroriste drže godinama, u neljudskim uslovima i bez optužnica.

Šestorica Alžiraca koji su živeli u BiH bili su 2001. godine uhapšeni pod sumnjom da su planirali napad na američku ambasadu u Sarajevu. Kako nikakvi dokazi protiv njih nisu bili prikupljeni, sud je naložio da budu pušteni na slobodu, ali su ih bosanske vlasti odmah po izlasku iz zatvora kidnapovale i predale Amerikancima koji su ih odveli u Gvantanamo. Tamo su stigli još u januaru 2002.

Jedan od oslobođenih, Mustafa Ait Idir, izjavio je da su ga Amerikanci sistematski tukli i stavljali na muke koje se ne mogu ni zamisliti. „Ni đavo ne može da napravi tako užasno mesto”, rekao je jedan od prvih zatvorenika koje je Bušova administracija na zahtev suda oslobodila iz Gvantanama (baze američke vojske na Kubi). „Ispitivali su me i tukli više od petsto puta za ovih sedam godina. Stražari su ulazili u ćeliju u grupama od šest ili sedam, prvo bi nas poprskali suzavcem, a onda tukli. Jednom sam video doktora sa grupom stražara. Doktor je pokazao na neka mesta na telu jednog zatvorenika i rekao: „Tu ga tucite.” Posle nije bilo vidljivih tragova na njegovom telu, ali ga je toliko bolelo da nije mogao da se pomeri. Nikad me nisu pitali o navodnoj zaveri za napad na ambasadu u Sarajevu. Rekli su da samo traže informacije o Arapima u Bosni, islamskim dobrotvornim društvima i ambasadama islamskih država u Sarajevu”, kaže za agenciju AFP Idir, radnik islamske organizacije „Tajba”, koju su UN 2004. stavile na crnu listu zbog sumnje da je povezana sa teroristima.

Da li je ta sumnja dovoljan razlog za mučenje? Da li „zemlja slobodnih” (citat iz američke himne) sme da pod izgovorom čuvanja svoje slobode ograničava slobodu drugih?

„Psovali su nam porodice, veru, Alaha. Bacali su Kuran u ve-ce šolju, jednom je jedan od njih napisao psovku o Alahu na svetoj knjizi, a drugi je bacio svoje prljave gaće na nju... Čim bi čuli da razgovaramo jedni s drugima, uključili bi neku mašinu koja je stvarala užasnu buku”, seća se Alžirac, dodajući da su im rekli da će preostale zatvorenike osloboditi novi američki predsednik Barak Obama.

IME KARLA PONCIJA, ODNOSNO ČARLSA PONZIJA, Italijana koji je živeo u SAD, jedno je od popularnijih ovih dana. On je 1920. godine uspeo da zaradi milione igrajući se ljudskom lakovernošću i pohlepom tako što je ulagačima u svoju kompaniju nudio zaradu od 50 procenata za samo 45 dana. Da bi isplatio početne uloge koristio je novac kasnijih ulagača, baš kao Dafina Milanović ili Jezdimir Vasiljević ne tako davno kod nas, pa je prevara brzo otkrivena. Ponzi je proveo nekoliko godina u zatvoru da bi 1949. umro u Brazilu. U siromaštvu.

Slučaj Bernarda Mejdofa drugačiji je u jednoj „sitnici”. Ovaj bivši predsednik američke berze Nasdak uzimao je novac samo od bogataša. Među njegovim žrtvama našlo se nekoliko uglednih evropskih banaka (uključujući i francuski „Sosijete ženeral” i belgijski KBC) i jevrejskih dobrotvornih organizacija (među njima i one reditelja Stivena Spilberga i nobelovca Elija Vizela). Da nije bilo finansijske krize, Mejdof bi sigurno još neko vreme uživao u plodovima svoje prevare, ali je dotok novca poslednjih meseci presušio, pa je koji dan pre nego što je protiv njega podignuta optužnica svojim saradnicima morao da prizna da je firma zasnovana na laži.

Naredne godine imaćemo priliku da proverimo da li cela svetska ekonomija funkcioniše kao velika „Ponzijeva prevara”.