Od otpravnika vozova do prvaka Metropolitena

Ovo je intervju sa čovekom čiji život liči na bajku. Reč je o Željku Lučiću (40) koji je do 1991, do 23. godine, bio otpravnik vozova u Zrenjaninu, pa učenik srednje muzičke škole, a sad je jedan od najboljih operskih pevača sveta, bariton bez konkurencije!

Ovaj put do slave, od Zrenjanina i amaterskog hora „Josif Marinković”, preko školovanja na Muzičkoj akademiji i pevanja u novosadskoj i beogradskoj operi, on je, vođen rukom velike operske dive Biserke Cvejić, prešao samo za sedam godina.

A onda je, 1998. godine, polagao jedinu svoju audiciju, prijemni ispit za Operu u Frankfurtu. Posle toga, ovaj pevač je, bez provere, po specijalnom pozivu, ušetao i na glavnu scenu Metropolitena u Njujorku i na centralni podijum Kovent gardena u Londonu.

U kom okruženju ste rođeni?

Biću u ovom razgovoru vrlo precizan, jer su neki strani novinari, kada su pisali o meni, često grešili. Rođen sam u subotu, 24. februara 1968. godine, u 20.30 časova, u Zrenjaninu. Odrastao sam uz ritmove železničkih vagona. Jedinac sam male radničke porodice. Majka Milica je bila krojačica, a otac Radivoje mašinovođa. Oboje su, hvala bogu, živi.

Kako Vam je bilo u školi?

Vrlo lepo. Nikome nisam pravio probleme; ni sebi ni roditeljima, pa ni učiteljima. Posle završene osnovne škole, u Zrenjaninu, otišao sam u Suboticu, u srednju saobraćajnu školu, a kod kuće me, posle toga, sačekao i prvi posao. Bio sam otpravnik vozova u Zrenjaninu, ali na stanici Tomaševac. I tu, u Tomaševcu, oženio sam se. Tu sam upoznao moju Gordanu.

Kad ste propevali?

Posle pevanja u kući i školskom horu dobio sam poziv da pređem u veliki zrenjaninski amaterski hor „Josif Marinković”. Imao sam tada petnaest godina. Pevanje u ovom horu nastavio sam i tokom školovanja u Subotici. Svakog vikenda smo u Zrenjaninu imali probe i koncerte. I ova priča o mom pevanju u horu nastavljena je kad sam se zaposlio na železnici.

Ko je najveći „krivac” za Vaš uspeh?

Bio je to Slobodan Bursać, profesor i dirigent hora „Josif Marinković”, nažalost, sada pokojni. On me je odveo do profesorke Dorotee Spasić, u Muzičku školu „Josip Slavenski”, u Beograd. Posle izvesnog vremena tu me je čula naša velika umetnica, svetska operska diva i moj dragoceni pedagog Biserka Cvejić. I, istog dana, odvela me je na Muzičku akademiju u Novi Sad.

Kako se to dogodilo?

Gospođa Biserka je došla na jedan naš „otvoreni čas”. Pažljivo me je slušala sve do kraja časa. A zatim je ustala, pa sela i ćutala... Tri-četiri minuta nije progovorila... Ali, kad se obratila profesorki Spasić sve sam razumeo. Samo je kazala: „Ja ovog baritona moram da imam”...

Šta je to značilo?

Profesorka Biserka Cvejić je, kako mi je već toga dana kazala, želela da odmah dođem u akademiju, u njenu klasu, koju je oformila u Novom Sadu. Bilo je to 1991. Tada sam već imao 23 godine.

I kako se to završilo?

U Novom Sadu sam, posle četiri godine, završio akademiju. Ali, nastavio sam, sa profesorkom Biserkom, još dve godine da vežbam glas. A u međuvremenu, od druge godine studija, pevao sam u novosadskoj, a od 1995, tri naredne sezone, i u beogradskoj operi, kad sam otišao u Nemačku, u Frankfurt...

Ko Vas je uputio u Frankfurt?

Sve mi je to organizovala profesorka Biserka. Trebalo je u Nemačkoj da polažem nekoliko audicija, ali već na prvom koraku, u Frankfurtu, sve je bilo završeno. Ponuđen mi je odmah ugovor na dve godine i tako pet puta! Deset godina sam bio stalni član Opere u Frankfurtu, a u ostalim operama sam pevao kao gost.

Kako ste sve to doživeli?

Profesorka Biserka me je ubedila da imam božiji dar, više nego dragocen glas. Ali, i pored toga, često, nisam verovao šta mi se sve desilo i šta mi se dešava. Iako sam visok 195 centimetara i težak 120 kilograma, nisam, ponekad kad me misli odvedu negde daleko, osećao ove svoje dimenzije. Često sam tada sanjao da letim. Stvarno, baš tako, letim...

A šta su bili Vaši prvi planovi?

Moja prva želja je bila da budem profesionalni operski horski pevač. Ne želim nikoga da vređam, ali to je mala odgovornost bez velikih zahteva, a lep život. A ranije, kao učenik u Subotici i kao otpravnik vozova u Tomaševcu, voleo sam kafane, vino, žene... I priželjkivao sam da budem pevač u nekom svetskom hotelu, na primer u Las Vegasu, kao što je to Tom Džons... Na sreću, tu je bila gospođa Biserka Cvejić koja me je povela, a i sad me vodi, u pravom smeru.   

A u buduće?

Odsad više nigde ne želim da budem u stalnom angažmanu. Od prošlog juna sam slobodan umetnik. Imam već dugogodišnje ugovore sa operama u Njujorku, Londonu, Frankfurtu, Minhenu, Drezdenu, Milanu, Beču, Madridu, Barseloni, Parizu... Imam precizan plan rada do 2013. godine. Tačno znam gde šta pevam, kad počinje problem, kad predstave. Godišnje imam oko 60 predstava.  

Da li na tim scenama ima naših pevača?

Na moju veliku žalost, tu nigde nikog od naših nema.

Koje je stalno mesto Vašeg boravka?

Mislim da će to ostati Frankfurt. Odavde je najbolja avionska veza sa celim svetom. A i svi moji, supruga Gordana i sinovi Strahinja (15) i Aleksandar (12), ne žele, posle deset godina, da menjaju mesto boravka. Obojica su vaterpolisti. Strahinja je već član prvog tima ekipe Frankfurta, a Aleksandar je član mladog sastava iste ekipe. Ova njihova sportska aktivnost me posebno raduje.

Koliko se Vi bavite sportom?

Bavim se sportskim aktivnostima i u zatvorenom i na otvorenom prostoru. U sobi redovno radim sklekove i vežbe za sve delove tela, a na ulici koristim svaku priliku za duže šetnje ili, ako za to postoje uslovi, trčanje na dobro pripremljenim stazama.

A dizanje tegova?

Kad je trebalo ja sam, sa drugovima, ali i sam, u Tomaševcu, mogao da gurnem vagon i na drugi kolosek. I zato se ne bavim dizanjem tegova. Jer, meni je ispod časti da dižem nešto manje od pola tone... Šalim se, naravno. 

Kad dolazite u Beograd?

Pevaću „Nabuka” 1. marta u Narodnom pozorištu. Posle toga putujem za Zagreb gde ću pevati dva „Rigoleta”, 6. i 9. marta. Zatim se vraćam u Beograd gde ću 13. marta, sa Beogradskom filharmonijom, imati koncert u „Kolarcu”.

Koliko se družite sa kolegama?

Nema tu nekog prisnog druženja. Svi su ljubazni i prijateljski raspoloženi za druženje koliko nam to rad dozvoljava. Ali, naš posao traži veliku odgovornost i koncentraciju, pa tih druženja ima manje nego što bi to čovek želeo. Slobodno vreme, pre predstave, provodim, uglavnom, u hotelskoj sobi u čitanju uloge, ćutanju...

A posle spuštanja zavese?

Ne volim koktele posle predstava i sve te priče, pohvale, ceo taj glamur... Imam potrebu da tada budem sam, da zaboravim na predstavu i da se potpuno opustim. Tada idem pešice do hotela i „družim” se sa ljudima na ulici. Kupim nešto da s nogu pojedem, razgledam izloge...

Da li žalite što niste tenor?

Tenorske arije jesu popularne, ali baritonske su mnogo lepše. Pravi tonovi se izvlače iz dubine duše, a to činimo mi, baritoni. Imam i jedan operski vic na tu temu: Imala majka trojicu zdravih sinova, pravih muškaraca, i jednog tenora...  

Da li imate neke poroke?

Poroci me, hvala bogu, još nisu napustili. Popušim dnevno desetak cigareta, a od pića volim našu šljivovicu. Bar jednu čašicu dnevno moram da popijem. Ostale „muške poroke” više nemam. Kroz tu priču sam odavno prošao...

Koji je vaš stil odevanja?

Samo sportski. Vrlo jednostavno. Ne izlazim iz farmerki, teksas jakni, patika... Ne nosim firmiranu garderobu. Elegantan sam samo kad to baš moram da budem.

Kako negujete glas?

Pa... Nikako. Priroda je uradila to što je trebalo. Ponašam se u svakoj situaciji potpuno normalno: pričam, svađam se, pa i derem kad za to osetim potrebu...

Koliko ste zadovoljni učinjenim?

Veoma. Zadovoljniji ne mogu da budem. Jer, učinio sam ono što nisam ni sanjao. Pevam i pevaću u svim najvećim operskim kućama sveta. I ako sutra više ne bih mogao da pevam, veoma bih bio zadovoljan ovim što sam dosad učinio.

A da li ponekad sanjate vozove?

Ne ponekad. Događa mi se to vrlo često. Nikad ništa ne zaboravljam. Pogotovo ne lepa događanja. Bio sam dve godine otpravnik vozova. I danas se u mislima, a često i bukvalno, vraćam drugovima iz tih vremena. Družili smo se, lumpovali, pevali, bekrijali...