Tragedija ideje proleterske revolucije

Novi Sad – Ovogodišnje, 70. po redu izdanje Sterijinog pozorja u Novom Sadu živi svoje dane pod „kišobranom” podnaslova „Stvaranje istorije/menjanje budućnosti”. I ovoga puta Srpska Atina, kako glasi drugo ime za ovaj grad koji je ovu titulu poneo jer je dugo vremena bio centar srpske kulture, stecište je umetnika i umetnosti. Ovim sinonimom, zapravo, naglašena je sličnost sa kulturnim centrom antičkog sveta. Tokom proteklih pozorijanskih dana smenjivale su se predstave koje je odabrala selektorka Ana Tasić, ali i one van takmičarske selekcije.

Uzburkane diskusije za okruglim stolovima podsetile su na temperament naših umetnika, a susreti na predstavljanjima svežih pozorišnih izdanja uverili su nas da i dalje i te kako imamo autore koji vole u pisanoj formi da se oglase. Proteklih dana poklonike teatra posebno je zaintrigirao i dolazak režisera, scenariste i pisca Gorana Markovića na Pozorje, u ovom slučaju autora romana „Beogradski trio” prema kojem je reditelj Matjaž Berger režirao istoimenu predstavu u koprodukciji Teatra „Anton Podbevšek” iz Novog Mesta i Cankarjevog doma u Ljubljani.

Zasnovana na dokumentarnom materijalu, priča obuhvata period od 1948, kada je doneta rezolucija Informbiroa i kada se dogodio raskol između Jugoslavije i Sovjetskog saveza, pa do 1951. godine. Markovićevi junaci su visoki jugoslovenski rukovodilac i njegova supruga, koji su utamničeni u logoru zbog staljinističkih stavova, upravnik Golog otoka, britanski špijun u Beogradu, njegova supruga…

– Goli otok, koji je naravno važan za celu priču, zapravo je u romanu samo dekor, dok je u centru pažnje melodrama. Melodrama dira ljude u osećanja. I ja uhvatim sebe kako zaplačem kada gledam melodramu. I nema razloga da se čovek toga stidi. Recimo, kad gledam svoje filmove, uhvatim sebe kako razmišljam šta će dalje biti, a ovo što sam napisao, ova dramatizacija i inscenacija, koje su prilično kreativne, dale su novu dimenziju priči, koju moja knjiga možda i nema po svojoj literarnoj formi, formi epistolarnog romana. To su sve dokumenta, prava i izmišljena, ali sve to je sada odjednom oživelo – objašnjava Goran Marković, pričajući i kako je roman „Beogradski trio” došao do samog Matjaža Bergera:

– Stigao je do Slovenaca tako što je reditelj-dramaturg predstave Matjaž Berger bio na letovanju na Korčuli, gde postoji knjižara koju drži neki Francuz. On drži čudna izdanja i onda je Matjaž kupio tu čudnu knjigu koja mu se jako dopala. Zvao me je i rekao da bi od te knjige želeo da napravi predstavu. Rekao sam mu: „Kako, to je ipak epistolarni roman?!” Odgovorio je da ima ideju kako bi to uradio, na šta sam rekao da radi šta hoće i nisam se u to mešao sve do sledeće godine, kada sam otišao na Korčulu da vidim predstavu. Od toga, ja, na primer, ne bih mogao da napravim pozorišni komad.

Korčulanska knjižara u kojoj je Matjaž Berger našao Markovićev „Beogradski trio”, saznajemo, zove se „Kutak knjiga”. Otvorio ju je Francuz Žozef Antoan le Kor, koji je 30 godina dolazio na Korčulu, a onda je tu, kada je otišao u penziju, otvorio knjižaru, kojom su turisti oduševljeni. Razne čudne knjige se tu, priča Goran Marković, mogu naći, na brojnim jezicima, od francuskog i engleskog, preko italijanskog i nemačkog do poljskog, švedskog, ruskog...

– Kada sam pročitao roman „Beogradski trio”, sama njegova građa, struktura činila mi se jako zanimljivom. Onda sam imao veliku paniku kad sam pitao Markovića da li mi dozvoljava, odnosno da li bi to moglo izaći kao teatarski čin. Samo je rekao da ne zna kako ću to uraditi jer je to epistolarni roman, da ga je delikatno napraviti u teatru. Moram da priznam da se time uopšte nisam opterećivao. Kada bih se stalno opterećivao onim šta će on reći o komadu, verovatno ga nikad ne bih napravio. Gotovo četiri meseca smo radili na tekstu: nijansirali ga, istrajavali na detaljima... Čitav tim je postao homogen i to je bio uslov da to dođe do optimalne inscenacije – kaže Matjaž Berger i dodaje:

– Meni je rana socijalizma jedna od najvećih rana, jer ona je velika pobeda i poraz 1948, jako bitna u smislu koncepcije čovekovih prava, digniteta. S druge strane, otvara pitanja šta znači heroizam do kraja. Tek su mi Markovićev roman i jedno 10 ili 15 akcija koje smo imali sa profesorima istorije iz Ljubljane koji su iz različitih uglova interpretirali fenomen Golog otoka i fenomen Titovog „ne” Staljinu otvorili oči da je bilo puno ljudi koji su mislili drukčije nego Josip Broz. Do romana „Beogradski trio” mislio sam da su na Golom otoku bili samo ljudi koji su tu zbog pogrešne reči, nevini, ali su tamo bili i ljudi koji su se zaista odlučili za nešto drugo. Tek mi je Markovićeva knjiga otvorila tragediju ideje proleterske revolucije i proleterskog koncepta socijalizma.

Ni predstava Narodnog pozorišta Sombor „Izuzeti”, nastala prema tekstu Đorđa Petrovića, u režiji Mie Knežević, izvedena kao treća premijera Sterijinog pozorja, nikoga nije ostavila ravnodušnim. U njoj je pokrenuto bolno pitanje krađe i trgovine bebama, koje se godinama unazad gura pod tepih. Kada se ta brutalna dimenzija stvarnosti krađe beba stavi u kontekst priče, pa potom i postavi na scenu, ona nosi sa sobom i neverovatnu metaforičnost. Društvo, u kojem je tako nešto moguće, kako je primetila Mia Knežević – nije društvo.