Časno očuvanje ikone

Sveti Nikola je u petak, po tmurnim i vlažnim beogradskim ulicama, pomogao da ne bude većih saobraćajnih teškoća, nego što je to, inače, ovakvog dana; taksisti nisu poskupeli, mada su neki uključili „turbo” taksimetre; nude se recepti za slavske kolače i ostale kolačiće, poslanici koji slave, kao i svi drugi, imaju pravo na odmor...

Slava je porodični praznik po kome su Srbi jedinstveni, ne samo u pravoslavnom svetu. Čin slavljenja odabranog sveca, jednom godišnje, nadilazi sva ostala crkvena i državna praznovanja. Očuvanje ikone i slavskog obreda, za mnoge porodice u Srbiji jeste znak očuvanja nacionalne tradicije, ali i očuvanja porodice.

Slava nije gozba, nego je: plam slavske sveće, pored ikone svetitelja; postojanost svetačkog lika, naslikanog, uramljenog; tu je možda iz prethodnih vekova, možda je od juče, ali će opstati sve dok je domaćin čuva i potomak nasleđuje.

Iz crkve poručuju da nije bogougodno biti rasipnik, halapljivac i ispijač alkohola, jer slava nije pir, nije mesto ogovaranja i poslovnih dogovora, nije oprost greha za minulu godinu, kao što i nije dokaz domaćinovog ugleda to da li će pozvati deset ili trista gostiju.

Danas slave ministarstva, stranke, preduzeća, bolnice, klubovi, udruženja, banke... Svečar ili slavljenik, domaćin, veruje da će svojim činom, pripremom i dočekom gostiju, doživeti osećaj harmonije, sklada i duševnog mira. Ako se to dogodi, slava je uspela.

Dragomir Antonić, etnolog i priznati poznavalac slavskih običaja, kaže da su poslednjih decenija izmene u slavljenju neznatne, da svako troši onoliko koliko može i da će vaspitana mladež sigurno nastaviti običaje, primiti ikonu od oca... „Po tradiciji, slava se nasleđuje, a ne deli. Dok je otac živ, sin (ili sinovi) ne preuzimaju slavu nego je slave sa ocem. Preuzimanje slave za života oca znači da se porodica i formalno podelila. Kada otac umre, sinovi preuzimaju slavu. Godinu dana posle očeve smrti slava se drži u porodičnom krugu, bez gostiju i velikog veselja. Tu se običaji donekle razlikuju od crkvenog tumačenja po kome svaki sin može da slavi čim zasnuju sopstveno domaćinstvo.

Za svećenje vodice potrebno je pripremiti: činiju sa vodom, buket bosiljka, manju sveću. Može se pripremiti i kadionica sa žarom, tamjan i spisak ukućana, mada u gradovima sveštenik sve to već nosi sa sobom. Potrebno je da na obredu osvećenja vodice budu prisutni svi ukućani. Zato sveštenik, bar dan ranije, zakazuje dolazak.

Svaki pravoslavni dom ima ikonu svoje krsne slave. Postavlja se u najsvečanijoj prostoriji, uvek na istočnom zidu... Za slavu se kupuje veća sveća, po mogućstvu od čistog voska, najčešće dužine oko 50 santimetara.

Današnji obred rezanja slavskog kolača sastavio je 1862. godine srpski mitropolit Mihailo. Kolač se rano ujutru nosi kod svog paroha, u hram kome svečar pripada. Nosi se još manja činija sa žitom, mala sveća i boca crnog vina. Običaj je da se sveštenik i pomoćnik daruju nekom sumom novca.

Kako se poziva na slavu? Objašnjava Dragomir Antonić: „Nekad se na slavu pozivalo lično. Danas se to čini pismom ili telefonom (događa se i elektronskom poštom). Desetak dana pred slavu domaćin pozove prijatelje, podseti ih kada je slava i zamoli ih da dođu. Danas je običaj da domaćin kaže i kada očekuje goste; u vreme ručka ili večere. Zadržao se i običaj: na slavu se ne poziva. U tom slučaju gost dolazi izmeću ručka i večere, čestita i biva poslužen žitom, pićem, kolačima i kafom. Zadržava se oko pola sata.

Pravoslavni običaj nalaže da je za slavu neophodno imati: ikonu, sveću, kolač, žito i vino... Sve ostalo spada u gozbu. A to je posebno poglavlje...

Mada period srpskih slava traje od Mitrovdana do Đurđevdana, tek se oko Nikoljdana ponajviše primeti slavska „groznica” i potrošačka pomama, uprkos štednji. 

Slave su ponekad i zamene za večernje sedeljke, čajanke ili terevenke. Zaradili su i cvećari i svećari (proizvođači i prodavci sveća); sveštenici i pomoćnici, poslastičari i pekari; ribari i vinari, ugostitelji i reklameri; svima dobro.