Nisam ministar osvete

Milenija Simić Miladinović

Od početka blokada visokoškolskih ustanova univerzitetski profesor Dejan Vuk Stanković bio je protiv blokiranja fakulteta, uveren da je to pokušaj grube politizacije kojom se obrazovanje devastira ignorisanjem odgovornosti i racionalnosti, koje ističe kao ključne komponente upravljanja univerzitetom. Suprotstavljanje blokadama, kako objašnjava za naš list, bio je od starta njegov zahtev za očuvanje autonomije univerziteta od bilo kakvog političkog uplitanja, jer autonomija nije samo bedem od uticaja države na obrazovnu politiku. U trenutku najveće krize ovdašnjeg prosvetnog sistema preuzeo je dužnost ministra tog resora. Deo javnosti burno je negodovao. „Lakše bi mi bilo da sam ostao politički analitičar i komentator, jedan od univerzitetskih nastavnika, čovek koji je imao i neke svoje privatne poslove konsultanta, u krajnjoj liniji i zarađivao više nego kao ministar, jer ministarske plate su pristojno male. Prihvatio sam izazov. Ne kajem se zbog toga”, kaže Stanković u razgovoru za „Politiku”.

Zašto ste prihvatili funkciju ministra prosvete? Šta je vaša misija? 

Osećaj odgovornosti me je doveo na mesto ministra. Sačekan sam na grozan način. Nazvali su me ministrom osvete. Moje ranije komentare iz gostovanja na televizijama pretvarali su u moj ministarski program u nameri da od mene naprave kombinaciju Džeka Trboseka, Harvija Vajnštajna i Bila Klintona. Nisu uspeli da me slome. Krenula je priča da sam u akademskoj karijeri citirao sebe, kao da je u državi u kojoj deo profesora svesno ruši univerzitet na kome radi najveći problem što sam napisao monografiju, pa onda rad koji je sažetak onoga o čemu sam pisao u navedenoj monografiji. To je neko pretvorio u autoplagijat, pri čemu je i ta priča na pravni način neadekvatno pokrenuta, jer tekstovi koji dolaze u obzir za analizu da li su autoplagijati ili ne, jesu tekstovi koji su stari od 120 dana do pet godina. Sve izbore na univerzitetu sam ostvario u skladu sa zakonom i s visokim ocenama pedagoškog rada. Anonimne klevete o nekakvom uznemiravanju studentkinja ili o mojim neadekvatnim naučnim referencama nemaju nikakvo utemeljenje. Moja misija je da se studenti vrate u amfiteatre, đaci u škole, a nastavnici za katedre, sve drugo nije moja misija, pa ni da odgovaram na govorkanja. 

Preduniverzitetsko školstvo se vratilo u kolosek, a univerzitetsko?

Nastava se realizuje u svim osnovnim i srednjim školama. Polako se uspostavlja i na fakultetima. Visoko obrazovanje pokazuje znake značajnog oporavka. Rade svi fakulteti univerziteta u Kragujevcu, gotovo svi u Nišu, više od polovine u Novom Sadu. Beograd se budi. Više od polovine beogradskih fakulteta dobilo je odobrenje za onlajn nastavu. Na nekima predavanja na daljinu već funkcionišu, a očekuje se da će od sutra nastava da se vrati i na još neke fakultete. Očekujemo i da će ostati nekoliko radikalizovanih fakulteta koji će više postati problem sami sebi, nego što će biti problem obrazovnom sistemu Srbije. Ovde je najgore to što je nepolitička tema kao što je obrazovanje učinjena političkom. Univerzitete koje imamo moramo da sačuvamo, krajnje je nemoralno i nezakonito da ih trošimo u dnevnopolitičke svrhe.

Da li, kako visoki predstavnici države uveravaju, univerzitet pokušava da sruši državni poredak, ili, kao što akademska zajednica tvrdi, država urušava univerzitet?

Obrazovanje treba da bude okosnica napretka u demokratskom društvu, a vlast da se menja na izborima u zavisnosti od volje naroda i ni od čega drugog. Svako ko želi u politiku dobrodošao je. Ali ne mogu se blokade fakulteta koristiti kao platforme za medijsko-političke kampanje i promociju nekih profesora u političke ličnosti. Ne mogu plenum i blokada da odlučuju o funkcionisanju visokoškolskih ustanova. Plenum je nelegitimni i nelegalni oblik predstavljanja studenata koji ne prepoznaju ni zakon, ni statute univerziteta i fakulteta. Blokada je specifičan oblik protesta koji vode oni koji su deo blokirane institucije koja se iznutra podriva. Ove blokade nisu samo studentske, režirane su i dirigovane od strane profesora. Ne vidim ništa što je država uradila, a što bi imalo veze s rušenjem univerziteta. Naprotiv, postojala je velika tolerancija države za postupanje univerziteta. Četiri meseca su isplaćivane plate univerzitetskim nastavnicima, profesorima i saradnicima, a da oni efektivno nisu držali nastavu.

To možete da potvrdite iz sopstvenog iskustva?

Mogu, jer sam u to vreme radio, tačnije nisam zbog blokada, kao profesor. Otvoreno kažem, pošteno sam shvatio ministarsku funkciju, zamrznuo rad na fakultetu da bih sto odsto bio posvećen radu u ministarstvu. Posao ministra prosvete nisam shvatio kao privilegiju, prihvatio sam tu odgovornost. Znam šta moram da uradim – da vratim obrazovni sistem u pogon, da stvorim preduslove: političke, institucionalne, normativno-pravne i obrazovne, da se ovako nešto što se dogodilo u poslednjih skoro sedam meseci više nikad ne dogodi u Srbiji.

Da li je Univerzitet u Beogradu između državnog čekića i studentskog nakovnja?

Nema državnog čekića.

Zavrnute su sve finansijske slavine, nema novca iz državne kase za materijalne troškove, plate profesora su smanjene, učestali su vanredni inspekcijski nadzori, fakultetima stižu kazne koje nemaju od čega da plate...

Da budemo do kraja pošteni, između rada i zarade postoji nužna logička veza. Ako radite, možete dobiti pravičnu naknadu za svoj rad. Nažalost, ne rade svi fakulteti, nastavnici i saradnici. Po kom osnovu da dobijaju platu? Zavrnute su finansijske slavine za materijalne troškove visokoškolskih institucija koje ne rade. Osposobite ih da rade, stići će novac. Ponavljam po ko zna koji put, jedva čekam da dobijem kredibilnu informaciju da fakulteti rade i da svi nastavnici i saradnici dobiju novac za svoj rad. Razume se ako se realno dogodi i verifikuje nadoknada nastave, biće isplaćeno sve što, zbog izostanka aktivne nastave, nije isplaćeno u prethodnom periodu. Dakle, politika „čistih računa” između finansijera i pružaoca usluge. Vanrednih inspekcijskih nadzora ne bi bilo da je situacija na fakultetima regularna. Nije država odlučila da blokira univerzitete koje je osnovala i koje finansira, nego grupa profesora i studenata, navodno pozivajući se na pad nastrešnice i navodno zbog pijeteta prema žrtvama. U međuvremenu, pijetet prema žrtvama se pretvorio u performans politiku sa elementima karnevala, ritualne propagande i političkog sektašenja uz neizbežnu kensel kulturu. Šta je tu država kriva što neko ne radi na fakultetima ono što treba da radi, nego se bavi politikom.

Kada su studentski plenumi obnarodovali zahtev da se „momentalno raspusti Narodna skupština i raspišu vanredni parlamentarni izbori”, da li je trebalo da momentalno prekinu blokade, budući da fakulteti ne smeju biti poprišta političkog organizovanja i delovanja? 

Kako da kažu studentima da prestanu s političkim delovanjem oni koji ih na političko delovanje inspirišu i podstiču? Ti ljudi politički parazitiraju na simboličkom značenju i značaju studenta kao omiljene društvene grupe u političkim previranjima. Da ih zaista interesuju studenti ne bi pravili od studentskih demonstracija platformu za generalne štrajkove dva puta. Zahtev za izborima je par ekselans politički. Dakle, nije ovo priča samo o studentima i njihovom buntu. Neko želi vlast i spreman je da se do poslednjeg atoma studentske energije bori da bi došao do privilegija vlasti i statusa moći.

Kada je pred decembarske izbore 2023. godine podršku vladajućoj stranci u našoj državi potpisalo više od 2.000 uspešnih ljudi, među kojima i pet rektora državnih univerziteta u Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu, Novom Pazaru i prištinskog sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici, to je bilo za ponos. Šta je u formalnom smislu sporno u tome što je Vladan Đokić, rektor UB, potpisao saglasnost da se njegovo ime eventualno nađe na famoznoj studentskoj listi za izbore koji nisu raspisani, a sva je prilika neće ih ni biti pre vremena?

Ne bih gospodina Đokića komentarisao.

Kada će biti raspisan konkurs za upis budućih studenata? 

Da bi se na fakultetima raspisao konkurs moramo znati kada je završetak školske godine. Konkurs je moguće raspisati četiri meseca pre završetka školske godine. Imajući u vidu da skoro sedam meseci fakulteti ne rade u punom kapacitetu, ne znamo kada će se završiti školska godina, samim tim ni datum upisa. Da bi se to znalo, potrebno je da se nadoknadi nastava, tačnije da se završe sve nastavne aktivnosti i neke od ispitnih. Datum upisa zavisiće od dinamike realizacije nastave i ispitnih rokova, a ona neće biti ista na svim fakultetima. Nisu svi krenuli sa nadoknadom istovremeno. Različiti fakulteti imaju različite planove i mehanizme nadoknade, jer imaju i različite tipove nastave. Kod teorijske je lakše nadoknaditi propušteno, kod praktične je to mnogo teže. Sigurno je da će biti izmene univerzitetskog kalendara, ministarstvo je spremno da ponudi svoje usluge svim univerzitetima Srbije i stručno uputstvo za realizaciju upisa. Propuštena nastava mora da se nadoknadi, a država svakako neće nasesti na bilo kakve trikove, poput samoproglašenih ilegalnih štrajkova ili maštarija o mirovanju godine i statusa studenata bez stvarnog pokrića.

Pominjali ste da je upis brucoša moguć tek u novembru, na UB kažu da bi prvi upisni rok mogli da sprovedu već u drugoj polovini jula.

Sve oni mogu. Oni bi da dobiju pretplatu za sledeću školsku godinu, da ne bi imali problem sa finansiranjem univerziteta, to jest da se malo ironično našalim, pretplatu za reprizu ovoga što su uradili sada. Tu imate skupinu ljudi koji žive u fantazmi o nekakvoj revoluciji posredstvom univerziteta. Blokaderi različitih političkih „boja” nikako da shvate da je univerzitet jednako ozbiljan posao kao politika, samo što ima drugačije zahteve, zaplet i epilog nego politika.

Da li su realno izvodljivi predlozi da se brucoši upisuju bez prijemnog ispita na fakultetima koji su za to zainteresovani, a studenti na naredne godine studija bez uslova? 

Studije su se upisivale bez prijemnog u vreme NATO agresije. Onlajn nastava podseća na doba virusa korona. Zašto pribegavamo rešenjima koja su ekvivalentna ovim dvema situacijama koje su bile više nego kritične. Ne ulazi se na univerzitet kako hoćete, nego kad se dostigne određeni prag znanja. Ne može svako i ne treba svako da studira. Prečice koje predlažu sadašnje univerzitetske vlasti skrivalice su od odgovornosti. Kakav upis bez prijemnog? Na šta to liči? Kad nešto tako cinično predlaže, ko se poigrava sa institucijom zemlje koja postoji više od 200 godina i zalog je bolje budućnosti generacija koje dolaze? E, zbog toga sam se našao na ovom mestu, da bih takve koji to rade demistifikovao i u javnosti suočio sa apsurdnošću i zlonamernošću njihovih stavova. Zbog toga sam i dobio ono što sam dobio na početku, ali ne odustajem. Nisam ministar osvete, ministar sam prosvete, ali ću prosvetu staviti na zdrave osnove ma koliko me politički i lično to koštalo. 

Neizvesno je kada će se održati prijemni i upis, šta će biti sa studentskim smeštajem, stipendijama, kreditima. Potpuna je konfuzija, a u javnosti se podgreva priča da država namerava da menja Zakon o visokom obrazovanju i želi da dovede strane univerzitete.

Ko pravi tu konfuziju? Koliko puta ste iz ovog ministarstva čuli apel da se fakulteti vrate u regularne tokove? Pa i posle linča koji sam doživeo u Skupštini Srbije, 15. aprila, otišao sam u famozni „Ćacilend”, simbol dece koja žele da uče, i rekao: đaci u klupe, studenti u amfiteatre. Nemam ništa protiv studenata koji su u blokadi. Sve studente tretiram jednako i za sve imam istu poruku – vratite se da učite, ima vremena za politiku. Čuli smo i poruku studenata koji su se pobunili, i još ozbiljnije bismo ih tretirali da nije među njima i onih koji su mirođija u svakoj čorbi, koji dinstaju i krčkaju, koji hoće da vode politiku preko studentskih pleća. Tu je problem. Problem je što rektor UB, koji je na tu poziciju došao zahvaljujući podršci ove vlasti, nema hrabrosti da napravi stranku. Politiku treba odvojiti od univerziteta, a univerzitet treba prepustiti pre svega nastavi, a onda i nauci. Što se tiče dolaska stranih univerziteta, da li je bolje da postoji konkurencija ili monopol u visokom obrazovanju? Što je problem da se pojave strani univerziteti koje će naši od nacionalnog i istorijskog značaja da nadmaše u tržišnoj utakmici?

Iz akademskog ugla nije sporna konkurencija, nego akreditacija stranih univerziteta koji bi kod nas poslovali van pravila koja važe za ovdašnje državne i privatne.

Po istim akreditacionim standardima, zbog ovoga što se dešava, ukoliko se nastavi agonija beogradskog i drugih univerziteta, gubitak akreditacije je zagarantovan.

Da li se sa važećim akreditacijama fakulteta kosi i uredba kojom je broj radnih sati univerzitetskih nastavnika preraspoređen tako da se u četrdesetočasnovnoj radnoj nedelji nastavom bave 35, a naukom pet sati, odnosno da se naukom bave samo jedan sat dnevno?

Imam utisak da se neki ne bave naukom ni sat vremena dnevno, koliko ta uredba daje. Smatram da odnos između nastave i nauke treba da bude 70 prema 30 u korist nastave na univerzitetu, jer fakulteti su obrazovno-naučne institucije, što znači da je fokus na nastavi. Naučni instituti su mesta za sticanje i proširivanje naučnih znanja i treba raditi, kao što se i radi, na produktivnoj vezi između nauke i nastave. U tom kontekstu mi moramo da čuvamo naš univerzitet, ali prvo i da ga preuredimo i mislim da je to najvažnija poruka u ovoj priči.

Jesmo li došli dotle da deo studenta štrajkuje glađu da bi nastava bila uspostavljena na fakultetima, što najavljuju akademci stacionirani u Pionirskom parku. 

Sama ideja da neka deca žele tako radikalno da odu u domenu svog socijalnog angažmana pokazuje koliko je delu studentske populacije više muka od toga što su potcenjeni i izbrisani iz univerzitetskog života. Njihovo je pravo da štrajkuju glađu, ali ću pokušati da uh ubedim da to ne rade, jer mislim da nema potrebe za tim, da ćemo se pre ili kasnije dogovoriti za to da oni ostvare svoje pravo da uče. Oni koji sada misle da fakultete treba da koriste kao platformu za političko delovanje uništavaju univerzitetski život i to je glasna manjina, kao što je i u „Ćacilendu” manjina u odnosu na ukupan broj studenata. Najveći broj studenata je u nekoj vrsti konfuzije, ne idu nigde, ne rade ništa, čekaju da sve ovo prođe. A posebno veliki izazov će biti readaptacija, ne samo studenata nego i nastavnika.