Svetkovina u zajednici

Čest je utisak da o krsnoj slavi svi sve znaju, a bliže je istini da je ona obavijena makar nekim nepoznanicama.

Jedna se tiče i istorijskog početka slavskog obreda u Srba, zbog čega smo profesora Bogoslovskog fakulteta dr Dimitrija Kalezića, jednog od naših najuglednijih teologa i poznavalaca istorije vere i crkve, pitali kada je, kako i zašto među Srbima uspostavljen slavski obred.  

– Slava je fenomen iz oblasti religioznog života i iskustva, a njen smisao je proslavljanje Boga, nadnebesnog, vantelesnog, večnog, ali ovde, sad, u vremenu i na zemlji. I što je najbitnije, u zajednici, gradskoj, školskoj, preduzeća ili porodičnoj, to je jednako. Kod nas Srba slavu je kao crkvenu svetkovinu unutar porodice, utemeljio Sveti Sava. Na tome je on radio, kao arhimandrit Studenice, otkako je došao iz Svete Gore u Srbiju, 1208. ili krajem 1207. godine, a ne od 1219. kada je postao arhiepiskop.

Profesor Kalezić pominje omanji spis „Nomokanunac” koji je Vatroslav Jagić bez naznake autorstva objavio u „Starinama” 1871. godine.

– Ustanovio sam da je to spis Svetoga Save, jer se u njemu govori o uvođenju pravilne liturgijske prakse. Kada se čini pomen, bilo svecu bilo pokojniku, u tom spisu je navedeno da treba pripremiti najpotrebnije, hleb, malo vina, malo ulja, kandilo, sveću i da sve to bude blagosloveno. Onda dođu gosti i time se počaste. Jagić je to objasnio „kao tvorevinu balkanskih popova”, koja pokazuje da je slaba bila misija i solunske i splitske mitropolije.

– U stvari – pojašnjava dr Kalezić – domaćini su o slavama klali krupnu stoku i služili jaka pića, a popovi imali honorar u vidu kože i grudi žrtvovane životinje. Svi su jeli i pili, tako bogata gozba se sviđala svima. Sveti Sava je rekao da je pop koji to čini lišen popovstva, da pop treba da stane na put toj praksi, prihvaćenoj od svih. Neko ko je to poručivao morao je da zna liturgijsku praksu pravoslavlja, da u tome ima iskustvo i da ima autoritet. Mi tada nismo imali nikoga takvog osim Svetog Save. Zato i kažem da je „Nomokanunac” njegov spis – naglašava dr Kalezić. Prepisivan je sve do 17. veka, a u doba patrijarha Joanikija bio je prepis treće generacije što znači da je taj spis bio potreban. 

– Današnji smisao krsne slave je očigledno formirao Sveti Sava, a taj smisao nije da jedemo i pijemo, jer je to obredno jedenje. Jede se u slavu Boga, u čast Svetoga, za pokoj preminulih, u zdravlje živih, a ne zato da se najede i prejede, sve je u meri. Kao liturgijski simboli, žito, vino, voda, sveće, sve to treba da bude skromno i blagosloveno, kao i oni koji u obredu učestvuju. Pošto je žito najvažniji materijalni rekvizit slavskoga obreda, kroz molitvu za osvećenje žita iskazuje se sav smisao krsne slave, to je najvažnija molitva. Žito je beskrvna žrtva, ono je simbol osvetljenja, u slavu Boga, u pomen svetoga, ovde Nikole, sutra arhangela Ilije, svete Petke i drugih, a za pokoj onih koji su završili veru u pobožnosti, kao i za zdravlje i napredak ovih koji su obred pripremili – naglašava dr Kalezić. 

Domaćin slavi slavu stojeći, služeći goste. Naš sagovornik podseća na narodnu pesmu koja kaže da se car Šćepan umorio pa malo seo, ali je došao arhanđeo i pomilovao ga krilom, opominjući ga da služi stojeći. Ako je domaćin star, stoje sin ili unuk, „nije to švedski sto, da uzima kako ko stigne”.

Tokom slavskog obreda vode se fini ljudski razgovori, ne pričaju se neprimereni vicevi. Može da bude i pesama, crkvenih, duhovnih, a ako ih ljudi ne znaju, neka pevaju starogradske, a ne vašarske pesme i bećarac. Kazuje se i slavska zdravica.

Profesor Dimitrije Kalezić posebno naglašava:

– Svetac koji se slavi nije naš spasitelj nego posrednik u spasenju, spasitelj je samo Bog i niko drugi. Kada otvorimo službu crkvenu, ne piše da je to slava Svetog Nikole nego pomen Svetoga Nikole. A pomen je stara slovenska reč, ona znači isto što i pamet – sećanje.    

Hristos je jedini naš spasitelj, jer kako je rekao apostol Pavle, nema među ljudima imena između neba i zemlje osim imena Isusa Hrista koji se mogu spasti.

Sl. Kljakić

-----------------------------------------------------------

Najčešće slavljeni sveci

1. Sveti Nikola (Nikoljdan, 19. decembar),

2. Sveti Jovan Krstitelj (Jovanjdan, 20. januar),

3. Sabor svetog arhangela Mihaila  (Aranđelovdan, 21. novembar)

4. Sveti velikomučenik Georgije (Đurđevdan, 6. maj).

Pored već nabrojanih, pravoslavni Srbi najviše kao krsno ime praznuju sledeće svetitelje: Sveti prvomučenik i arhiđakon Stefan (9. januar), Sveti velikomučenik Dimitrije (Mitrovdan, 8. novembar), Prepodobna mati Paraskeva (Sveta Petka, 27. oktobar), Sveti apostol i jevanđelist Luka (Lučindan, 31. oktobar), Sveti apostoli Petar i Pavle (Petrovdan, 12. jul), Sveti Kozma i Damjan (Vračevi, 15. novembar), Obnovljenje hrama Svetog velikomučenika Georgija (Đurđic, 16. novembar) 

M. Al.