Dar Svetog Save srpskom narodu

Po rečima svetog apostola Pavla, hrišćanska porodica je mala crkva. Kao što je svaki hrišćanski hram posvećen određenom svetitelju koga slavi kao svoga zaštitnika, tako se i srpske porodice stavljaju pod okrilje jednog svetitelja, kome se kao svom molitvenom zastupniku pred Bogom obraćaju, i koga kao zaštitnika porodice poštuju. Mada je poštovanje svetitelja zajedničko svim hrišćanima, porodični svetac se na sličan način nigde ne slavi. Prema rečima đakona Nenada Ilića, autora više knjiga o srpskim slavama i svecima, jedna od najizrazitijix odlika pravoslavlja u „srpskoj redakciji” upravo je slavljenje krsne slave, čiji su tvorci Sveti Sava i njegovi neposredni učenici.

– Još nije bespogovorno usvojena nijedna teorija o nastanku slave, a ima ih više i tiču se odnosa paganstva i hrišćanstva i hristijanizovanja nekih paganskih obreda. Obred slave na liturgijskoj osnovi u praksu je uveo Sveti Sava, a današnju formu obreda 1862. godine je uobličio mitropolit Srbije Mihailo – kaže Ilić.

Za razliku od Srba, ostali pravoslavni narodi proslavljaju imendane, gde se umesto rođendana ili pored rođendana slavi i dan svetitelja po kome je neko dobio ime. I rimokatolici prepoznaju i proslavljaju svetitelje – zaštitnike, kako sela i gradova, tako i pojedinih esnafa, profesija ili grupa,

– Krsnu slavu u obliku porodičnog slavlja kakvo mi imamo, po mom znanju, oni ne obeležavaju. Zanimljivo je da sa druge strane pojedini Jevreji baš u krsnoj slavi i načinu na koji se ona slavi vide svoju najveću sličnost sa Srbima – veli Ilić.

Po njegovim rečima, istinska vrednost obeležavanja krsne slave je u iskazivanju zahvalnosti prema Bogu i svecu – čuvaru porodice.

– Toga dana pokazujemo zahvalnost Bogu i svetitelju koji vekovima pomaže članovima porodice, tada se približavamo Bogu. Bitno je naglasiti da slava okuplja kako sve članove porodice i njihove prijatelje tako i sve upokojene članove roda, jer su tek svi zajedno Crkva, Hristovo telo na zemlji – objasnio je Ilić. On, međutim, kaže da su u današnje vreme neki od onih koji obeležavaju slavu „zaboravili ono što je u slavi najvažnije”.

– Došlo je vreme da se gubi čak i oponašanje tradicionalne forme. Potrošački individualizam kao neprijatelj bogolikosti čoveka jednostavno ima svoj doživljaj praznika uopšte pa i slave posebno, a to je dobar provod za određene pare – rekao je Ilić.

I zaista, umesto skromnog donošenja flaše vina domaćinu (što je po rečima našeg sagovornika takođe relativno skorašnji običaj, nastao u maglovitom poistovećivanju slave i rođendana), danas gosti kupuju skupe poklone. Slavske kolače retko koja žena (bar u gradovima) mesi, već se kupuju u pekarama, mada bi za pripremu kolača trebalo da se koristi osvećena vodica. Povrh svega, neki slave priređuju u restoranima, ili im na kućne adrese ketering službe donose hranu za slavsku trpezu.

– Dimenzija služenja koja je u slavi posebno istaknuta i vraća čoveka Bogu i ljudima tako se gubi i prenosi se na plaćene delegate izvan porodice. Još jedan način da se potpomogne slabljenje porodice, čime se opet vraćamo na potrošačku civilizaciju i njena pojednostavljivanja i zastranjenja – kazao je Ilić. Onima koji na ovaj način obeležavaju slavu, đakon poručuje da se sete primera sa srpskim zatvorenikom u koncentracionom logoru koji navodi sveti Vladika Nikolaj. „Zatvorenik je sakupio komadiće hleba i sa malo vode umesio neku vrstu ’kolača’, dok je nešto loja i kanapa poslužilo za improvizovanu sveću. Videvši to, jedan od nemačkih stražara, očito dobar čovek, čestitao mu je rođendan, a ovaj mu je na to odgovorio: Mi Srbi ne slavimo rođendan, to bi bilo nekako kao da slaviš samog sebe. Mi slavimo one koji su bolji od nas, Svece Božije.”

-----------------------------------------------------------

Svi su sveci živi

Deo pravoslavnih vernika koji slave Sabor svetog arhangela Mihaila (Aranđelovdan, 21. novembar) toga dana ne služe slavsko žito, verujući da je u pitanju „živi svetac”.

– Ponekad je teško razumljivo to pogrešno, tvrdoglavo insistiranje na razlici „živog” arhanđela i „mrtvih” svetaca. Svi su svetitelji živi; zašto bismo im se inače molili? Čak i danas, u kompjuterskoj eri, paganski kult mrtvih prečesto kod nas podriva hrišćanstvo – objasnio je đakon.

-----------------------------------------------------------

Kako treba obeležiti slavu

Dok slavsku trpezu može spremiti onaj koji ima, a veseliti se onaj koji nije u žalosti, za slavsku sveću, kolač, malo crvenog vina i žito svako može da se postara. Forma slavskog obreda nije beznačajna, ona često čuva važne istine.

– Problem je kad forma ostane gola imitacija nekih postupaka bez svoje žive sadržine. Zato je najbolje da svako pita svog sveštenika kako bi trebalo slaviti slavu. Direktna komunikacija po crkvenim pitanjima je najbolja – objasnio je Ilić.

Po njegovim rečima, najbolje je odneti kolač i žito u crkvu da se tamo sa sveštenikom u zajednici porodice i ostalih članova crkve obavi obred, ali dobro je i kad sveštenik dođe u kuću svečara jer tako održava vezu porodice sa crkvom. „Slava je nastala na liturgijskoj osnovi, i može da postoji samo kao crkveni čin. Tako je i lomljenje slavskog kolača poteklo iz Svete liturgije, zato se hleb u obredu ljubi kao Hristovo telo. Žito na slavi spada u važne i još žive simbole preko kojih dolazimo u dodir sa višim istinama. Ono je simbol veze između ovozemaljskog i zagrobnog života i nije tu „za pokoj svetitelja”, nego kao simbolična veza živih i upokojenih članova jedne porodice. Ikona je veza sa svetiteljem i mesto susreta sa njim, a svetlost sveće je zamena za žrtveni oganj, simbol svetlosti Božije. Bez svega ovoga ne bi trebalo slaviti slavu, sem kad su okolnosti vanredne.